Tragom senki

6. Poglavlje

Iznenada sam se našla u sobi. Glasovi su me okruživali poput nevidljive opne, nedozvoljavajući mi da pobegnem. Danijel me je uhvatio za ruku i proveo kroz njih. Pre nego što sam bilo šta shvatila našli smo se u šumi. Okrenula sam se kako bih ga upitala zašto nas je doveo ovde ali njega nije bilo.

- Danijele? -upitala sam i čula eho svog glasa.

Počela sam da trčim što sam brže mogla dozivajući Danijela, ali njega nije bilo. Nešto me je uhvatilo za nogu i oborilo na tlo. Tama me je okruživala i izbijala mi vazduh iz pluća.

Vrisnula sam. Kada sam pogledala oko sebe, videla sam da sam u sobi gde su me Danijel i Džejms ostavili. Čula sam korake i vrata su se naglo otvorila. Danijel je utrčao u sobu.

- Šta je bilo? Da li si dobro? - upitao je zabrinuto.

Još uvek je bio zadihan pa je seo na ivicu kreveta. Ja sam klimnula glavom i videla sam da mu je lakše.

- Samo košmar - prošla sam rukom kroz kosu raspetljavajući zamršene vlasi.

- Šta je bilo u njemu? - upitao je.

- Ja...ne sećam se - lagala sam.

Na moje olakšanje on je poverovao.

- Da li ti nedostaju? - upitala sam iznenada.

- Ko?

- Porodica - rekla sam.

- Nisam ih video tek nekoliko sati - prošaptao je - na neki način ne znam, ne znam da li mi nedostaju. Verovatno da. Jel' tebi nedostaje majka?

Klimnula sam glavom. Ona je jedina porodica koju sam imala i ja sam bila jedina porodica koju je ona imala. A sada, izgubile smo jedna drugu. Zauvek. Sama pomisao na to da me više nikad neće videti je bolna za mene. Verovatno će misliti da sam oteta ili pak mrtva. A ja ću biti tu. Uvek ću moći da je vidim na ulici, ali za nju ću biti samo vazduh.

- Beka? - prodrmao me je.

- Izvini, zamislila sam se - pogledala sam ga.

- Sedam sati je. Treba da se sredimo. Danas upoznajemo ostale - rekao je i izašao iz sobe.

Otišla sam u kupatilo i umila se. Podučnjaci su bili skoro pa crni i bila sam užasno bleda. Uzgledala sam kao duh, a tako sam se i osećala. Uzela sam gumicu sa ruke i zavezala svoju smedju kosu u neurednu pundju. Ovo nije moje najbolje izdanje, ali valjda mi neće zameriti.

Naslonila sam se na lavabo i gledala svoj odraz u ogledalu. Odjednom sam čula kucanje na vratima. Uspaničila sam se.

- Izvinite! - viknula sam i otvorila vrata.

Na njima je stajala niska devojka uredne plave kose odevena u šorc i najobičniju majcu na kratke rukave. Bila je našminkana i smešila mi se.

- Ti mora da si Rebeka - rekla je i pružila ruku - ja sam Julija.

- Zovi me Beka - nasmešila sam se.

- Ti si nova - nasmejala se - da li si se upoznala sa ostalima ili samo sa našim princem na belom konju?

Pogledala sam je. Princna belom konju?

- Džejmi - prevrnula je očima - on te je spasio od voza tako?

Klimnula sam glavom. Očigledno je zvala Džejmsa po nadimku.

- Upoznala sam i Marka - slegnula sam ramenima.

Na pomen njegovog imena, njene oči su zaiskrile, ali je brzo uspela to da prikrije.

- Dodji u trpezariju. Tvoj dečko je već tamo - začikivala me je.

- Nemam dečka - nasmejala sam se i prevrnula očima.

Julija je rekla "oh" i uhvatila me za ruku. Odvukla me je do vrata trpezarije i otvorila ih. U sredini je bio ogroman drveni sto. Za njim su sedelo Danijel, Džejms, Mark i još četvoro nepoznatih ljudi.

- Zdravo - rekla sam stidljivo.

Najstariji od njih, čovek verovatno star pedeset godina je ustao i prišao mi. Pružio je ruku kako bi se rukovao i ja sam pružila svoju.

- Moje ime je Džonatan gospodjice Rebeka - učtivo je rekao.

- Stvarno nema potrebe, zovite me Beka - rekla sam pokušavajući da ostanem smirena.

- Ovo su Luk, Hjugo i Anabel. Vidim da si upoznala Juliju, a Džejmsa i Marka već znaš - rekao je i pokazao mi gde da sednem.

Sela sam odmah pored Danijela, ispred Džejmija. Klimuo je glavom u znak pozdrava i ja sam uradila isto.

Devojka crvene kose mi je pružila ruku.

- Ja sam Anabel - rekla je i rukovale smo se.

Posle nje, ruku mi je pružio mladji dečak smedje kose.

- A ja sam Hjugo - rekao je pištavim glasom. Pretpostavljam da nema više od dvanaest godina.

- Ja sam Luk - naposletku je rekao dečko crne kose.

On nije pružio ruku, ali mi to nije smetalo. Džonatan je seo posle mene i naslonio je laktove na sto.

- Sigurno želite da znate šta se dešava - počeo je - objasniću vam, ali morate da razumete neke stvari i morate da nam verujete.

Danijel me je pogledao i ja sam klimnula glavom. Džonatan se osmehnuo i nastavio.

- Naša vrsta sebe naziva posebnima. Imamo posebne sposobnosti koje nam pomažu oko naše misije na ovom svetu.

- Misije? - upitao je Danijel.

-Čuvamo ljude - rekao je Džejms - na primer zalutale tinejdzere u podzsmnim tunelima. Obično nas se ljudi ne sećaju i ne vide pa ne znaju šta se zapravo dogodilo ali vas dvoje ste poseban slučaj.

- Da nastavim, hvala ti na objašnjenju Džejmse - rekao je vidno iznerviran - mi imamo odredjenje sposobnosti. Neki su brzi, neki mogu da pomeraju stvari, neki čitaju misli. Naravno, mi smo stvoreni od strane priorode kao pomoć ljudima, ali par njih je zalutalo.

- Pod zalutalo misliš počelo da ubija svoje i oduzima im sposobnosti pritom ostavljajući iza sebe ljudske žrtve - progundjao je Džejms.

Džonatan ga je ošinuo pogledom ali ništa nije rekao.

- Njih nazivamo svakakvim imenima. Prokletnicima, lovcima, ali ime koje najviše koristimo su sakupljači.

- Šta su oni? - upitao je Danijel, dok sam ja odlučila da ostanem tiha.

- Najveće zlo, koje ni ne možete da zamislite - otkopčao je rukav i otkrio tetovažu na podlektici leve ruke - ja sam bio jedan od njih. Jedan od sakupljača.

- Bio sam balavac, željan pravde, akcije i moći. Diablo me je našao kada sam ostao bez ičega i uveo me u njegov svet. Ubrzo sam postao jedan od njegovih sledbenika, a i još desetak njih nam se pridružilo. U početku smo oduzimali moći onima koji su ih zloupotrebljavali i vezivali ih za sebe. Ali Diablo je počeo da se menja. Bio je sve više gladan moći i nije se ustručavao ni pred kim. Nedužnima je oduzimao sposobnosti ne mareči za bilo šta drugo. Pokušavali smo da ga urazumimo, ja i Katarina, ali sve je bilo neuspešno. Jednog dana, Diablo je našao posebno dete. Ono je imalo sposobnost telekineze ali i upravljanja uma. Dečak je bio rodjen sa dve sposobnosti što do tada nije bilo vidjeno. Diablo je nasrnuo na dečaka i po prvi put, ja sam stao izmedju njih. Diablu se to nije dopalo i napao me je. Ubrzo je počela borba na život i smrt i znao sam da ću izgubiti. Kada se spremao da zada poslednji ubojiti udarac, dečak je uskočio. Udarac namenjen meni je pogodio njega. Nije bilo vremena, nisam mogao da ga spasim. Njegove moći su bile izgubljene sa njim i Diablo je pobesneo. Da nije bilo Katarine bio bih mrtav. Zajedno smo pobegli od njih i sakrili se ovde. Tog dana, jedini pobednik koji je uzeo to nesrećno dete je bio Bog.