Tragom senki

5. Poglavlje

Ubrzo smo stigli do crnih drvenih vrata. Na njima se nalazila pozlaćena pločica na kojoj je pisalo "gostinjska soba". Džejms je otvorio vrata i pokazao mi rukom da udjem i sobu. Od veličine i izgleda sobe, zastao mi je dah. Ova kuća je sve neverovatnija kako je više upoznajem. Orgoman beli krevet se nalazio na sredini sobe. Pored njega se nalazio noćni stočić sa lampom i nečim što je ličilo na kutiju hitne pomoći. Samo što je bila manja. Postojanje ove sobe znači da ipak nismo jedini izgubljeni slučaji koji su dospeli ovde. Mala količina svetlosti se probijala u sobu kroz zavese i stvarala je predivnu atmosferu.

Sela sam na krevet i pogledala u Džejmsa. Oslanjao se o okvir vrata i vrteo mali džepni nožić h ruci. Gledao je kako se srebrno sečivo okreće i izgledao je kao da ga to smiruje.

Danijel je poput uragana uleteo u sobu ne obazirući se na Džejmsa. Nisam podnosila kada se ovako ponašao. Spasili su nam živote a on je bio potpuno neprijateljski nastrojen.

- Gde je moja soba? - prekrstio je ruke na grudi i ošinuo Džejmsa pogledom. Način na koji ga je upitao odavao je manjak strpljenja i neprijateljstvo.

Nasuprot njemu, Džejms je zadržao hladan izraz lica bez trunke emocija i pogled uperen u sečivo.

- Tvoja soba je pored - rekao je ujednačenim ravnodušnim glasom.

- Uskoro ćemo vas upoznati sa ostalima, čim se vrate - rekao je i pogledao me krajičkom oka.

- Ja neću moći da ostanem dugo, moja mama...

- Ne može da te vidi - nastavio je moju rečenicu.

- Će se zabrinuti - nastavila sam ignorišući njegov komentar.

Danijel me je pogledao i prišao krevetu.

- Beka, on je u pravu. Ne može niko da nas vidi. Mi smo sada nestali za sve koje smo poznavali - rekao je tiho.

Skrenula sam pogled od njega i ustala sa kreveta. Otišla sam do prozora i pogledala kroz njega. Šuma. Nismo više u gradu, na njegovom rubu smo, niko ne može da nas čuje niti vidi. Uzdahnula sam i naslonila čeli na prozor.

Na okviru prozora je stajala knjiga. Uzela sam je u ruke i skinula prašinu sa nje. Izgleda kao da je stajala ovde neko vreme. Verovatno ju je prošli posetioc zaboravio.

Otvorila sam je, ali unutra nije bilo ničega. To je bilo čudno.

Čula sam uzdah iza sebe i tihu psovku koja je izašla iz Džejmsovih usta.

Okrenula sam se i videla da više ne drži nož i da mu sa dlana kaplje crvena tečnost. Krv.

Odmah sam se setila kutije za hitnu pomoć i uzela sam je. Iz nje sam izvadila jod i zavoj. Iako sam se užasavala krvi prišla sam Džejmsu kako bih mu pomogla.

Uhvatila sam ga za zglob kako bih videla u kakvom je stanju rana, ali on je istrgao svoju ruku iz moje.

- Ne ujedam - rekla sam što sam nežnije mogla.

Želela sam da mu se izvinim što sam stala uspred porodičnog portreta, ali ovo nije bio pravi trenutak. Videlo se da je besan.

Uhvatila sam ga ponovo za zglob i prinela ga bliže sebi. Isprala sam ranu jodom za svali slučaj. Par puta se trgao, ali ja nisam odustala dok nisam bila apsolutno sigurna da je rana dezinfikovana.

Zavila sam mu ruku u zavoj. Pogledao me je ispod oka.

- Hvala - prošaptao je - ali to nije bilo potrebno.

- Nema na čemu - odgovorila sam ne obazirujući se na drugi deo njegove rečenice.

- Kupatilo je sa leve strane, ako želiš da ispereš krv i jod sa svojih ruku - ljubazno je dodao.

Klimnula sam glavom i izlašla iz sobe. Baš kao što je i rekao, kupatilo je bilo sa leve strane. Zanimljivo. Očekivala sam ofromno kupatilo, ali je ovo dosta ličilo na moje. Kada sam završila sa proučavanjem enterijera oprala sam ruke.

Crvena voda se slivala kroz slivnik i naterala me da se stresem. Nikad nisam volela rane i krv.

Uzela sam beli peškir tek kada sam bila sto posto sigurna da više nema krvi na mojim rukama i obrisala ih. Na moje olakšanje, nije ostalo crvenih tragova na savršeno belom peškiru.

Morala sam i da se umijem kako bi skinula maskaru koja mi se razmazala oko očiju. Izgledala sam kao da nisam dugo spavala, iako je do pre par sati sve bilo apsolutno normalno. Obrisala sam lice i izašla iz kupatila.

Kada sam ušla nazad u svoju privremenu sobu ni Danijel ni Džejms nisu bili tu. Na neki način to je bilo olakšanje.

Zatvorila sam vrata i legla na krevet. Razmišljala sam o svemu. Bežanju sa časa, jurnjavom u tunelu, Džejmsu i Marku. Tek sada sam zaključila da su njih dvojica braća. A ja...šta sam ja sada? Nisam čovek. Niko od ljudi koje sam poznavala ne može da me vidi. Jedina osoba koja je i dalje bila uz mene jeste Danijel. Iako me iritira, znam ga od sedme godine. Jedanaest godina prijateljstva nije malo, a to ne smem da izgubim. Pogotovo ne sada.

Pustila sam misli da prevladaju i osećala sam kako me je tama polako uvukla u sebe. Posle nekoliko sati razmišljanja, dopustila sam sebi da zaspim.