Čajanka ✔️

Čajanka 2

2

Prošlo je dve nedelje od tog dana, Jasmina je izgledala mnogo bolje, a već dan nakon što se sve izdešavalo je bilo jasno da nije u nikakvoj opasnosti. Bio joj je ugruvan nos, imala je modricu na vilici, par ogrebotina po rukama, ali osim toga bila je dobro. Aleks ju je svejedno dobro sredila, a ja sam želela da ubijem Aleks jer je podigla ruku na Jasminu. Nisam ništa uradila, Jasmina mi nije dozvolila da se mešam, završila je sa Aleks, ali to ne rešava problem. Mislim da, to rešava Jasminin problem, ali Aleks će biti nečiji problem kad tad, a ja nisam bila tip osobe koja bi dozvolila tako nešto. Bilo kako bilo, sada nisam mogla uraditi ništa, mogla sam samo biti starija sestra i čuvati moju mlađu sestru. Nije želela da izađe iz stana pet dana, pet dana se nismo makle sa terase osim kada smo morale do toaleta ili kada smo spavale sklupčane na njenom krevetu. Šesto jutro me je probudila obučena u lepršavu haljinicu na cvetiće, u desnoj ruci je držala sunčane naočare, sandale i šešir. Njena leva ruka je bila ispružena ka meni, držala je sunčane naočare kao uslov za izlazak iz stana. Tako smo i izašle napolje prvi put posle pet dana koji su delovali kao jedan otegnut dan. Taj dan je kiša lila ceo dan, bilo je hladno za sredinu leta, ali nas dve smo prošetale gradom ruku pod ruku, ona u letnjoj lepršavoj haljinici, sandalama, sa šeširom na glavi i sunčanim naočarima koje su skrivale modrice oko njenih očiju, ja sam ponosno šetala kraj nje u farmericama, kariranoj košulji bez rukava, bosa, sa sunčanim naočarima kroz koje sam jedva nazirala oblike u tami. Bila je to jedna od najlepših šetnji koje pamtim, smejale smo se kao kada smo bile devojčice. Nakon tog dana vreme se prolepšalo, a činilo se da se sa njime prolepšalo i Jasminino raspoloženje, pričala je uzbuđeno, mašući rukama, svaka priča je zvučala magično kao da živi u svetu magije, a Jasmina je bila takav tip osobe koji bi te uspeo nagovoriti da živiš u svetu gde je magija sasvim normalna stvar. Nije mi pričala o Aleks, nije mi rekla šta se desilo, a ja nisam postavljala pitanja, samo sam radila onako kako mi je ona govorila i šetala sa njom svaki dan. Nismo videle smeđokosog momka, prošlo je dve nedelje, ja sam ispričala Jasmini šta se desilo, ona se nije sećala ničega zapravo. Složile smo se da je red da mu se zahvalimo, da ga pozovemo na ručak ili piće, osim toga on je insistirao da ga obavestimo o razvoju događaja, samo što mi nismo mogle nikako da dođemo do njega. Kada god bismo pokucale na njegova vrata otvorila je druga devojka, a on nikada nije bio u stanu. Svaka od tih devojaka bi nas mrko pogledala, počastila sa par ne baš lepih reči i izašla iz njegovog stana noseći štikle u rukama. Imale smo osećaj kao da smo kućne pomoćnice koje su tu da iz njegovog stana izbacimo smeće. Nekako nisam mogla sve to da povežem sa momkom koji se brinuo o Jasmini, ali ni ona kao ni ja ga nismo poznavale, svejedno je red bio red i morale smo se zahvaliti na neki način, bio on najveći gad na svetu ili ne, nama je pomogao. Nije pomoglo to što nismo znale kako se zove, ime na zvonu nije bilo njegovo već vlasnika stana koji je iznajmljivao, smeće takođe nije bilo od koristi jer nam je svaka od njih rekla drugo ime. Prošlo je dve nedelje, a mi nismo mogle da ga nahvatamo kod kuće iako smo obe večito pažljivo slušale kako bismo čule kada se vrata od njegovog stana otvaraju. Bile smo uverene da bismo čule jer su ulazna vrata na Jasmininom stanu vodila u dnevnu sobu iz koje se išlo u malenu spavaću sobu, kupatilo, kuhinju i iz nje se izlazilo na terasu, bio je to malen, ali funkcionalan stan. Svako jutro smo pile kafu u tišini, nismo se dogovorile da to radimo, obe smo prosto bile na oprezu. Meni nije preostalo mnogo dana godišnjeg, tačnije preostalo mi je još dva ako ne računamo danas, a danas je bio petak, ako danas ne uspemo da ga nahvatamo nećemo ga uhvatiti dok sam ja ovde. Nekako smo obe bile svesne da takvog momka nećeš uhvatiti kući vikendom.
,,Možda bismo mogle da mu ostavimo poruku, da zna da želimo da se odužimo pa bi on mogao da nas potraži kada bude slobodan. Ne želim da provodim vreme ovako, imamo još samo dva dana, želim da uživamo."
Jasminin umirujući glas je prekinuo moje misli, nije ni skrenula pogled ka meni, gledala je zamišljeno preko svoje šolje dok je prinosila kafu ustima. Ružna modrica na njenoj vilici je sada bila žute boje, posmatrala sam je kako odsutno prelazi prstom preko ruba modrice.
,,Mislim da je to najbolje što možemo", složila sam se i klimnula glavom ne razmišljajući o pokretu. Neki deo mene je bio razočaran što ga verovatno neću videti, a drugi deo mene je želeo da ošamari onaj prvi deo.
,,To je onda delimično rešeno, hajdemo na sladoled, a mislim da bih večeras želela izaći u grad. Da, to bi bilo fenomenalno, samo ti i ja, kao nekada davno kada ti nisi bila dosadna", namignula mi je i skočila na noge, odskakutala je ka spavaćoj sobi dok sam ja sedela prekrštenih ruku i prevrćala očima za njom.