Bok bilježnice moja jedina, najdraža, najdivnija, naj naj naj...polako imam osjećaj da si ti još jedino što ima inteligenciju, premda ju ni nemaš. Eto, big biznis ide ko' po loju. Istjerujemo sotonu, gonimo demone i vještice po akcijskim cijenama. Ma, novci kaplju ko' da sutra ne postoji. Garantiram ti da ću za pola godine istjerivati duh punice iz kuće Billa Gatesa.
I nagledala sam se ovih zadnjih tjedana svega. Od puhova i štakora (bljak, mamicu im nečistu) do pijanaca koji su svjedočili ukazanjima zloduha pred birtijom. Čak sam dobila i ponudu jedne žene da izvršim egzorcizam u poreznoj. Na žalost, ma koliko primamljiva ta ponuda bila, morala sam ju odbiti jer sumnjam da bi na poreznoj bili sretni da im mašem krunicom i palim tamjan.
Evo, ono zbog čega ti pišem se dogodilo prije tjedan dana. Bilježnice moja, zvoni ti meni prošlog četvrtka mobitel i javlja se histerična žena. Urliče, plače...rekoh, toj je sigurno sam Hitler uskrsnuo u kući. Pet minuta kasnije žena se napokon smiri i kreće razgovor.
„Dobar dan. Jesam dobila susedu Šteficu?" veli ona još sva šmrkava, a glas joj drhti ko hladetina u frižideru.
„Jeste, jeste. Jeste dobro?"
„Jesam, jesam, suseda. Ma, jesam. Čula ja da vi istjerujete vraga i to, al' meni vam se dogodilo nekaj drugo. A nekak' mi se čini da ima veze s duhovima pa bi trebala stručnu pomoć. Jel se možemo naći u birtiji preko puta groblja? Ne bi da moji nekaj saznaju."
„Može,susjeda. A kad?"
„Sad,"
Ništa, pogledam ja na sat. Pol sedam u jutro. Blaž se okreće u krevetu i prdi ko slon. Mala spava ko' top. Mali isto tak. Svekrvopija već pali kosilicu i drnda po dvorištu. Dogovorim ja sastanak/kavu, odem do svekrvopije koja drage volje pusto korijenje u kući i čuva klince is svojega sineka jedinog dok spavaju. Odlazim u birtiju.
Sjedam na terasu, naručim duplu kavu iako znam da je kava u toj birtiji okusa ko' da si je mumija u vodi močila dupe i onda dala svojoj strini da prokuha gaće faraona u toj istoj vodi. I evo ti za pet minuta susjede Ankice. Je,je, ista ona Ankica koja je prije dvije godine muža skoro zatukla motikom jer joj je poflaksao krastavce. Ma, to je bio skandal svoje vrste.
Sjeda ona nasuprot mene i vidim ja odmah da je nedavno gledala neki kriminalistički film jer se pojavila odjevena ko' prokleta špija. Na nosu ima sunčane naočale s placa, na glavi šešir toliko velik da bi se cijela familija vanzemaljaca na njemu dofurala na more i još bi stala i vreća krumpira s njima. Sva u crnom...
Gledam ja nju, gleda ona mene. Jebo' te, nemam pojma kaj da joj velim, a da ne prasnem u smijeh. Profesionalizam i to.
„Dobro jutro, Ankica. Kaj se desilo?" velim ja,, srknem faraonove gaćne isperke i osjetim kako ću danas provest dan na wc-u.
„Znate, naslijedila sam ogromne novce." Nagne se ona preko stola i šapne.
„Pa to je super. I kaj ću vam ja? nemate pojma na kaj ih spizditi?"
„Ma, ne,ne...ovaj...još ja te novce vidjela nisam. U tome je problem. Nekakve su tu vradžbine posrijedi."
Ok, vradžbine su moja domena. Približim joj se i čekam. „Ajde da čujem."
„Ovaj, znate, susjeda, ovak vam je to išlo. Lani smo vam suprug i ja išli na tečajeve informatike. Znate kak je...nemreš biti kompjutorski nepismen. Nabavili m računalo. Ma, čudo jedno, susjeda. I napravili smo si mi skupa onaj gmajl...znate na kaj mislim. Ono gdje sad po novom pošta dolazi. I prije mjesec dana se ja sjetim da mi tog' vraga imamo. Otišla sam pogledati kaj sve na tome ima i otkrijem da postoji nešto kaj se zove spam. Ste znala za to?"
„Jesam, jesam." Rekla bi ja njoj da nemam pojma, al' nemam volje biti u birtiji cijeli dan, a bome mi se n ne pije konjak prije doručka da istrpim njezino objašnjavanje.
„E...i unutra vidim ja poruku. Suseda, ne budete vjerovala. Ja vam imam rođake u Africi. Javila mi se neka žena i veli da smo naslijedili milijune jer je umrl nekakav njihov princ koji je bio pranećak strininog ujaka i mi smo mu jedina živuća obitelj. I poslala sam ja njima svoje podatke. Sve. Od broja računa, do oib-a, adrese...ma, sve. Ali novca nema. I nema i nema. I nitko se više ne javlja na poruku. I sad ja nemam pojma kaj da radim, pa sam se sjetila da mi je susjeda Katica rekla da ste vi sad nekakva detektivka. Kaj da radim?"
Gledam ja nju i ne vjerujem. „Vi ste njima poslali sve privatne podatke?"
„Jesam, jesam." Veli Ankica ponosno.
„Znate, Ankica, vi te novce ne budete vidla. Al' postoji šansa da se sad po americi negdje smuca nekakva propalica s vašim identitetom."
Gleda ona mene u čudu. Vidim da kuži kaj joj pričam ko' kak' daska kuži kaj je nuklearna fizika.
„Je. Pa kak ne bi?"
„Molim?"
„Pa kak se ne bi netko šetal okolo po amerikama s mojim identitetom. Ipak smo mi sad plemenita krv i svi bi bili ko mi."
„Suseda Ankica."
„Recite susjeda."
„Niste vi plemenita krv. Vi ste budala koja mora na policiju."
