Draga bilježnice, imam takvu pizdariju da ti ne mogu opisati. Moj mali je popizdio na mozak i nemam pojma što da više radim. Otkako sam rodila sve je nekako bilo ok. Nije pokazivao ni znak ljubomore prema seki. Svaki dan sam zahvaljivala svemiru na tome jer se sjećam kako sam se ja ponašala prema Katici. Sva sreća da joj nisam odgrizla skalp od ljubomore.
I sve je krenulo prije šest dana. Gleda on mene dok dojim malu.
Igra se sa strane, al baca pogled. I od jednom kao iz vedra neba počne vrištati kao manijak. I on bi! Prvo nisam ni skužila što bi on to dok se balavac nije izjasnio da bi i on cicao. Ništa, objasnim ja njemu da je veliki i da to veliki klinci ne rade. Smirio se na nekoliko sati.
I navečer leže on i Blaž ispred TV-a. Gledaju nekakav crtić. Ja u fotelji s malom na prsima i polako drijemam. I vidim da se mali sparkirao Blažu na prsa, ali ne doživljavam. Često se oni tako grle. Od jednom, Blaž zavrišti kao manijak. Ja otvaram oči i imam što vidjeti. Mali ga grize za bradavicu i rukama mu se drži za majicu kao koala. Blaž ga ukori da ne smije gristi, a mali mu objasni da je samo htio cicati.
Drugi dan je tek krenuo kaos. Ne, on ne želi jesti. On je beba.
Skida hlače i gaće i želi pelenu. Naravno, objašnjavam mu da nije beba i da može do mile volje hodati po kući gologuz. Da, pola dana je hodao gol po kući dok mi nije dopizdilo. Onda je fino u hlačama tulio u kutu pola sata po kazni.
Ali zašto bi to bilo sve?! Negdje u onih nekoliko sati koliko je hodao okolo golog dupeta, frajer se uspio posrati na moju fotelju. I tko računa na govno u fotelji?! Naravno, sjela sam na drek. Odlazim u kupaonicu bijesna, skidam odjeću i ugledam se u ogledalu.
Draga moja bilježnice, na što sam ja to spala? Gledam ja tako svoj odraz i suza suzu goni. Zdebljala sam se ko svinja.
Trbuh mi još visi od poroda. Strije kao da imaju okupljanje na mom dupetu. Nemam kose jer sam, eto, htjela biti plava. I finale...smrdim na govno. Život je bajka. Na to dolazi svekrvopija i krene mi soliti pamet oko toga kako ne znam odgajati klince. Ima proklete sreće da nisam još iskopala rupu u podrumu i bacila je unutra kao onaj lik iz „Kad jaganjci utihnu".
Ode svekrvopija, naravno, uvrijeđena. Mali je zaspao u kutu dok mu pas liže lice. Mačka je još uvijek na vrhu frižidera jer ju tamo netko ne može taknuti. Blaž na poslu. Mala vrišti iz petnih žila.
Sad sam ju napokon smirila i spava mi u krilu. I razmišljam si ja tako što ću sa svojim životom? Da sam barem budala koja može piti dok doji. Ali nisam. Mislim da ću uskoro opet potražiti psihijatra.
