(ne)zaboravi, dalija

7. stranci i ruže (deo drugi)

-Šta je kog đavola ono bilo?!

Gotovo je vikao Matijas dok sam izlazila za njim. Potpuno sam zaboravila da smo se dogovorili da me sačeka posle smene u biblioteci. A on je, naravno, bio ekspert u pojavljivanju u pogrešno vreme. Slegnula sam ramenima i napravila najumiljatiji izraz lica, ne bih li izbegla njegovu inkviziciju.

-Ne znam o čemu pričaš Meti, samo smo se slučajno sreli u istom odeljku.

Pokušala sam da mu uputim smešak - neuspešno. On nije bio jedna od lakovernih osoba.

-O da, sasvim slučajno je zalutao u odeljak ruske književnosti, četvrtog dana u nedelji, u prepodnevnoj smeni, baš u trenutku kada si ti tamo bila. I bukvalno ste disali jedno drugom u facu, za Boga miloga! Gina, da li zaista misliš da ću da poverujem u to?

Nije imalo svrhe raspravljati se sa njim. Video je dovoljno. Slegnula sam ramenima.

-Ne znam... Hteo je da popričamo, odbila sam ga. Ne želim da imam nikakav kontakt sa njim.

Nije ništa odgovorio osim kratkog mrmljanja sebi u bradu. Skrenula sam pogled na klupu ispod stabla kestena. To mi je nekad bilo omiljeno mesto na svetu. Nekad. Sada, ona je bila ništa više do jedna od mnogobrojnih beznačajnih klupa. Osim što je sada nešto značajno ležalo na njoj. Isprva sam pomislila da mi se učinilo. Kao opčinjena gledala sam u cvet na klupi. Negde u daljini čula sam Matijasov glas, ali sam, poput Aurore koja je začarana išla ka vretenu, prilazila klupi i tom poklonu namenjenom samo meni. Moj najlepši dar. Moje prokletstvo. Prišla sam i nežno podigla roze ružu. Molim te, veruj mi.
Poruka koju sam samo ja umela da pročitam. Znao je da znam. Nekada je imao naviku da mi svakog dana ostavlja po ružu, obično crvenu, tako mi stavljavši do znanja koliko me voli. Priznajem, umeo je da bude zaista pažljiv. Sam đavo zna šta ga je obuzelo one noći...

-Džordžijana!? Je l' ti čuješ šta ti govorim?

Matijas je glasno negodovao dok mi je prilazio. Njegov glas me je vratio u realnost. Stavila sam ružu u torbu.

-Meti, izvini... Mislila sam da mi je upaljač ispao negde ovde danas.

Užasna laž. Doduše, upalila je. Matijas je bacio pogled preko mog ramena na klupu i samo slegnuo ramenima.

-Nije ni važno, kupiću nov... Давай, zakasnićemo na ručak.

Uhvatila sam ga pod ruku i krenuli smo put internata.

***

U "prostoriji za relaksaciju" Pablo, Luks i Stefan su, po milioniti put, gledali "Ratove zvezda". Od naše prve godine, svakog četvrtka su zaposedali fotelje i projektor i gledali filmove. Bolje reći, uzastopno okretali tri serijala.
Meti je skrolovao po instagramu, a ja sam škrabala nešto u svojoj svesci. Iako nisam previše uživala u njihovom društvu, bilo je nemoguće da ih se otarasim jer je Meti uglavnom visio sa njima. Sem njega, moja jedina prava prijateljica bila je Darja, divna Ukrajinka sa kojom delim sobu od svoje prve godine i koja je trenutno bila zauzeta spremanjem testova u čitaonici gradske biblioteke. Tako da sam bila osuđena na Pećinu muškaraca* (*Man Cave). Odjednom je naš popodnevni mir narušila vaspitačica koja je, bez kucanja, širom otvorila vrata.

-Gospođice Varanovski, imate posetu u sali za sastanke.

Začuđeno sam je upitala ko me traži, ali je ona izletela iz učionice, ne udostojivši me odgovora.  Сука. Momci su zurili u mene. Za svoje četiri godine koliko sam ovde jedina osoba koja me je posetila bila je moja baba-tetka Tatjana, narogušena, sredovečna gospođa, koja se nikada nije udavala, nema nikakvih potomaka i blago rečeno - mrzi ceo svet. Bilo je to još u mom prvom razredu i tada mi je donela mizerni smotuljak iz Rusije, prvi i poslednji. U Matijasovom pogledu pročitala sam zabrinutost.

-Želiš li možda da pođem sa tobom?

Upitao je ovo napola šapućući. Nisam ni sama bila sigurna šta želim. Najzad sam odmahnula glavom.

-Okej je, to je sigurno tetka Tanja sa vestima o baki i deki. Možda su se konačno setili da ih još nešto vezuje za ćerku pored njenog groba.

Matijas je stisnuo usne u tanku crtu. Ostala trojica su se promeškoljila u foteljama i pretvarala se da zadubljeno gledaju film. Ustala sam i stisla pesnice u džepovima duksa, ne bih li tako sakrila koliko sam se tresla od nervoze. Uputila sam Matijasu jedan lažan smešak, uveravajući ga da ću biti okej. Nešto mi je govorilo da nije tetka Tanja ta osoba koja me je čekala iza vrata sale za sastanke.

Zastala sam na vratima i par sekundi oklevala da uđem unutra. Duboko sam udahnula i stisnula bravu. To je to.
Skamenila sam se videvši priliku koja je sedela za jednim od stolova. Pogled mi je prešao sa muškarca u vojničkoj uniformi na omanji buket crvenih ruža. Razgoračila sam oči i zabezeknuto stajala, kao kip, pre nego što sam najzad progovorila.

-Господи боже мой.