(ne)zaboravi, dalija

8. daljine

-Zar opet odlaziš?

Stajala je oslonjena na vrata i posmatrala krupnog čoveka koji je ispred nje pakovao torbe. Skinula je slušalice i ostavila ih da vise oko njenog vrata. Čovek se nije ni okrenuo.

-Znaš da nije do mene. Dobio sam novi poziv.

Sarkastično se nasmejala na taj odgovor. Pogledala je u stranu i rekla više za sebe nego njemu.

-Da, nikada nije do tebe... Svestan si da deda stoji iza toga, zar ne? Nisam ni glupa, a ni slepa, znam kakvo mišljenje ima o tebi.

Čovek se sada okrenuo. Imao je tamne oči, poput njenih i smeđu kosu, kratko ošišanu u vojničkom stilu. Nabrao je čelo i na tren zatvorio oči i uzdahnuo.

-Гинька, пожалуйста...не начинай...

Krenuo je ka njoj, ali se izmakla. Odmahnula je glavom. Pokušala je da potisne jecaj u grlu.

-Теперь ты тоже меня покидаешь.

Napravio je bolnu grimasu. Seo je na kraj kreveta i stavio glavu u šake.

-Gina, ne ostavljam te, nikada te neću ostaviti, ali veruj mi, sada nemam izbora. Ne smem da dozvolim da mi i tebe uzme.

Usne joj zadrhtaše. Stisla je pesnice i uspravila se ispred njega.

-U tom slučaju – idi.

                                                                                     ***

Adam Rafers, vođa eskadrile Kraljevskih Vazdušnih Snaga. Sa 25 godina poslat u Rusiju na vojno usavršavanje. Ruske vazdušne jedinice bile su zavidno impresivne, a on je bio impresivno snalažljiv. Uspeo je da pronađe vezu koja će mu osigurati dvogodišnji program usavršavanja kako bi uspeo da se progura do najviših činova u Kraljevskoj vojsci. Međutim, sudbina je imala malo drugačije planove. Već u prvoj godini upoznao je mladu umetnicu, plavokosu čarobnicu čija je pojava bila daleko fascinantnija i lepša od bilo kod umetničkog dela. Prodavala je svoje slike na Crvenom trgu u Moskvi. Prodala mu je umetničko delo, a on je njoj predao svoje srce. Svoje dve godine usavršavanja ostavio je na tom trgu, kraj svoje čarobnice pepeljastih očiju i kose boje sunca.

                                                                                    ***

Pokušala sam da izustim reči koje su mi zastale u grlu kao kost, koja me je sve više gušila. Najzad sam se ispravila, u džepovima još uvek stišćući pesnice i pogledala ga pravo u oči.

-Šta li je to Tatjana rekla da sam uradila da te je nateralo da dođeš čak ovamo?

U neprijatnim situacijama branila sam se sarkazmom. Bravo Džo. Na ove reči je malo razgoračio oči, ali je brzo vratio svoju ozbiljnu masku. Uputio mi je nešto što je trebalo da bude osmeh, ali moj otac se više ne smeje.

-Ginjka, ona je za tebe tetka Tanja. I trebalo bi da budeš zahvalna što je uopšte prihva...

Prekinula sam ga u pola rečenice.

-Ne počinji. Malo je kasno za lekcije iz vaspitanja. Šta radiš ovde?

Njegova kamena faca i dalje je ostala ista. Nije ni trepnuo. Pogled mi je prešao sa njegovog lica na crvene ruže zavijene u ukrasni papir.