(ne)zaboravi, dalija

13. putevi posuti trnjem

Sankt Peterburg, pet godina ranije...

       Blindirano vozilo zaustavilo se na aerodromskom prilazu i iz njega su izašla dva krupna čoveka u vojnim uniformama. Jedan je izvadio dve omanje putne torbe iz gepeka, dok je drugi otvorio zadnja vrata. Najpre je izašao mladić u izbledelim farmerkama, sa rukama duboko zavučenim u džepove zimske jakne. Za njim je izašla devojka, grozničavo stežući u rukama rančić i navlačeći kapuljaču preko duge smeđe kose, sada umršene od naleta još uvek zimskog vetra. Uprkos tome što je bio već kraj marta, u vazduhu se još uvek osećao dah zime. Na ulazu u aerodrom su ih čekale dve grdosije u crnim jaknama sa oznakama obezbeđenja. Ljudi u vojnim odelima kratko su ih pozdravili klimanjem glave i žurno prosledili uputstva. Mladić i devojka smešteni su u vojni avion i nakon što su se vrata zatvorila, prišao im je čovek u uniformi nekog, posve sudeći, višeg vojnog čina. Pružio je devojci veliku plavu kovertu.

-Ovde su sva dokumenta koja će vam nadalje biti potrebna. Ostale informacije dobićete kada budemo sleteli u London. Želim vam ugodan let.

Osmehnuo se i klimnuo glavom, a potom se vratio u pilotsku kabinu.

***

-Znaš i sama da bi sada trebalo da mu kažemo...

Kuckao je prstom po paklici cigareta, a ja sam uvlačila dim, naslonjena na prozorsku dasku. Duboko je uzdahnuo, shvativši da ga ignorišem. Okrenula sam se ka njemu, malčice iziritirana njegovom nepromišljenošću.

-Da ti nisi glumeo Majku Terezu, ne bismo sada bili u situaciji u kojoj, nažalost, jesmo.

Matijas je prestao sa kuckanjem i sada je prošao rukom kroz kosu.

-Daj Gina, šta sam drugo mogao da uradim? Roditelji mu se razvode, situacija kod kuće mu i nije baš fokusirana na praznike trenutno. Pritom je i raskinuo sa Džulijet, pa ni internat mu nije baš najbolja opcija...

Na to sam se nasmejala.

-Nije im ni prvi, a verujem ni poslednji put da su raskinuli. Imaće bar praznu sobu da zakopaju ratne sekire.

-Ovaj put tvrdi da je zaista završio.

Prevrnula sam očima. Ponovo je duboko udahnuo, a potom dodao.

-Vidi, znam da se ne slažete, ali nije on toliko loš...

Ugasila sam cigaretu i prekrstila ruke na grudima.

-Reći ćemo mu samo onoliko koliko je neophodno. U svakom slučaju, nemoj da misliš da ću mu ja glumiti dadilju. Ako si rešio da ga povedeš sa sobom, to je tvoja briga.

Lice mu se ozarilo.

-Ne brini, biće sve okej.

O, itekako je trebalo da brinem.

Vratila sam se u svoju sobu, koja je sada više ličila na minsko polje, jer su Darjine stvari bile razbacane svuda. Vraćala se u Ukrajinu za praznike. Kao inostrani učenici, nismo baš često odlazili kućama, a kada bi došlo vreme za to, uglavnom je taj proces bio haotičan. Srećom, nisam morala da prolazim kroz to jer je od poslednjeg puta kada sam bila kod kuće prošlo pet godina. Kod kuće. Kako to zvuči čudno, sada kada pomislim. Činilo se da za mene više nema mesta koje bih nazvala kućom. Nema ni praznika. Svaka zima donosi samo bol. Tešku setu koja se gomila poput decembarskog snega. Praznici su sada samo žalosni podsetnik na dane kada je sve bilo mnogo manje komplikovano. Pokušala sam da zanemarim strah koji mi se uvlačio u kosti, ali su me misli o povratku opsedale kao sablasti. Praznici više nisu isto, ja nisam više ista, ništa više nije isto. I svi smo to dobro znali. I svi smo o tome dobro ćutali.