(ne)zaboravi, dalija

prolog

"Nekada je tuga mnogo veća od bilo koje sreće.
Neke noći nikada ne prolaze. Neke se želje ne ispunjavaju. Neke rane nikada ne zaceljuju.
Proći će dani, godine, proći će život, ali neki minuti ostaće zauvek zamrznuti na kazaljci koja se nikada više neće pomeriti unapred. Zauvek ostaće jedna neizrečena reč, jedna neprolivena suza, jedno neispunjeno obećanje i jedno slomljeno srce.
Reci mi, koliko je zvezda potrebno da padnu da bi čovek konačno bio srećan?
Koliko besanih noći u mraku za bar još jedan svetli dan?
Koliko nepromišljenih pijanstava da se obriše sećanje?
Koliko promašenih šansi?
Buka, hladnoća, jecaji, drhtanje
(ostani.)
Nije fer.
Stvarno nije fer.
Trebalo je da ostaneš."

Presavila je papir i spustila ga na ružičastu kovertu kraj sebe.

-Znaš, ovaj obrušeni zid bio mi je jedino utočište, svih ovih godina. Jedino sam se ovde, slušajući reku i gledajući u daljinu, osećala kao kod kuće.
Sve mi je daleko, a opet, sve mi je tu. Sve sam ih ostavila, rekla sam im da se vraćam brzo. Nije više ni bitno. Kao da će se kroz dva sata ičega sećati. Znam da ja neću.
Ni ova haljina, ni cveće, ni vreme, ništa više nije bitno. Kao da bi svi oni prazni snovi ikada postali stvarnost. Nisam ispunila ničije želje. Šteta, nisu se ispunile ni moje.
Znaš, od one noći više nemam snove. Zaspim i probudim se i uvek isto. Ona ledena soba, pištanje onih silnih skalamerija i neonka koja trepće. I u snu i na javi. Uvek isto.
Malo mi ih je žao. Bila sam gruba prema njima. Bila sam gruba prema svima. Šta znam, nije bilo namerno. Stvarno sam se trudila da budem bolja. Da bude bolje.
Ali ti sve to već znaš. Znam da znaš. Pisala sam ti pisma. Uvek si znala kako sam. Bila si tu za mene. Svi su davali sve od sebe da budu tu za mene. Samo ja nisam bila tu.
Ne brini, proći će. Sve će biti okej.
Žao mi je.
Zaista jeste.
Nadam se da ćete mi jednom oprostiti.

Otvorila je flašu i bacila čep u travu.