Kain

Prolog

- Jesi li siguran da je to ona? – podignem fotografiju na kojoj se nalazi žena. Crnka, ne viša od metar i šezdeset-sedamdeset, ozbiljnog izraza lica.

- Da, to je Mina Lazarević, ćerka Srđana Lazarevića. Radi na PTO, prima hitne slučajeve.

- Znači da bi se došlo do nje moram da slomim ruku?

- Slomićeš ruku? – Petar je bio iznenađen.

- Nisam rekao da ću slomiti moju ruku.

- Vidi, nismo sigurni da ona zna gde joj je otac. Srđana Lazarevića niko nije video već neko vreme,

- Ona mu je jedini živi rod, ako neko zna gde je on, to je ona – a ja moram da ga pronađem.

- Koga želiš da pošaljem?

- Ignjata, on je njenih godina i ima puno useha kod žena. Neka je zavede i sazna gde joj je otac.

- U redu.

Nakon mesec dana

- Kako i dalje ne znate gde je on? – besnim na momke jer i dalje nemam informacije o Srđanu Lazareviću.

- Kaine, sve smo pokušali – Petar se vadi.

- A ćerka? Rekao sam vam da je ona ključ.

- Pokušali smo. Poslao sam Ignjata, Miloša, Vukotu... sve ih je odbila. Čini se da nije zainteresovana za muškarce.

- Ili ste vi nesposobni, sam ću se pobrinuti za Minu Lazarević, izlazite napolje.

Koliko je teško zavesti ženu? Kao da su nesposobni.

Filip danonoćno prati Minu Lazarević i obavestio me je kada je napustila bolnicu. Krenem u njenom pravcu i uočim je u belom mercedesu. Krenem za njom i oprezno je pratim po gradu ali onda je krenula ka izlazi i stisnula gas, nikako da je stignem jebote! Ženska vozi ladno dvesta. Ima isti beli mercedes kao što je moj i nimalo ga ne štedi.

Usporila je na putarini a i ja jer da sam je tu udario bilo bi očigledno, imaju kamere.

Uzmem karticu i krenem za njom, ne skida nogu sa gasa a ni ja, odjednom skočio mi je adrenalin. Ovo je bilo zabavno.

Usporila je na isključenju i ušla u neko selo, krenem za njom ali sa velike udaljenosti, ko zna kuda ide.

Kako ona usporava tako i ja, napokon se zaustavim i ugledam kako uteruje mercedes u neko siromašno dvorište. Možda je Srđan ovde. Bez dvoumljenja izađem iz automobila.

Posmatram iz prikrajka dok vadi slilne kese iz gepeka i daje ih nekoj deca koja se smeju. Zahvaljuju se i skaču oko nje. Bože koliko ih ima? Desetoro dece?

Popričala je malo sa mršavom ženom i starcem, potapšala ih po ramenu a oni su se zahvalili onda se ona vratila do automobila. Ne verujem da se Srđan krije ovde, pa ova kuća se raspada. Slikam sve da kažem momcima da istraža i vratim se natrag. Uđem u auto i kremem ispred nje.

Vozili smo polako dok nismo izašli na autoput a onda sam stisnuo gas. Ja sto, ona sto, ja sto pedeset ona isto, ja dvesta, ona takođe. Jurili smo se po autoputu u preticali sve ispred nas. Usporili smo da izmemo karticu za putarinu i ponovo nastavili da se jurimo, nije pokušavala da me pretekne jer joj je očigledno odgovarala moja brzina.

Kada smo stigli do naplate palo mi je nešto na pamet.

- Naplatite mi putarinu i za mercedes koji je iza mene – kažem momku.

- Ali ne znam gde se uključio.

- Na istom mestu gde i ja. Hajde momak budi džentlmen i zadrži kusur – pružim mu pet hiljade dinara.

Nasmejem se jer svi vole novac. Rampa se otvara i prolazim ali polako. Gledam u retrovizor kako ona razgovara sa momkom a on pokazuje prstom ka mom automobilu. Nasmejem se i dam gas.

Mina Lazarević, izgleda da ćemo se upoznati drugom prilikom.

. . .

Hello... naredne nedelje krećem sa Kainom. Pozdrav za sve