Kain

18

- Možeš da me poljubiš u zadnjicu! – isturim bradu prkosno.

- A onda možeš da se udariš par puta u glavu. Ne, upucaj sam sebe kretenu.

Plavušan mi je rekao nešto na nemačkom, nisam ga razumela šta ali pretpostavljam da nije lepo.

Nažalost nismo uspeli da se sporazumemo tako da je on izašao iz sobe i ostavio me vezanu za stolicu. Ja psujem na srpskom a on me očigledno ne razume ali i te kako mi odgovara na nemačkom jeziku.

Kava sam ja glupača! Nasela sam na priču da je neko obio moju porodičnu kuću i odmah sam došla da proverim šta se dešava. Ušla sam u kući i samo sam osetila krpu na ustima i onesvetila se. Tako mi i treba kada nisam pitala tipa za ime kada me je nazvao. Koliko li je sati? Da li je Kain primetio da sam nestala?

Okrenem se po deseti put, ne znam više ni šta gledam. Nalazim se u nekom skladištu ili magacinu jer su oko mene neki registratori i police, i ja na stolici, vezana.

Zašto bi mene neko kidnapovao? Pada mi na pamet jedino da to ima neke veze sa Kianom. Ubiću ga jer stres nije dobar za našu bebu, ako smo je napravili.

Bes koji sam osećala na početku zbog prevare je počeo vremenom da jenjava i postajao je strah.

Zašto me niko ne obilazi?

Šta želi tip od mene?

Koliko vremena je prošlo?

Sva ta pitanja kreiraju strašan scenario u mojoj glavi.

. . .

Nakon nekog vremena vrata se konačno otvaraju i ulazi meni nepoznat tip.

- Odvežite damu – naredio je nekome na srpskom jeziku i odmah je ušao jedan omanji tip koji je presekao kanap.

Protrljam moje zglobove, kanap se usekao u moju kožu.

- Ko ste vi i šta želite od mene? – pitam.

- Naša imena nisu važna, važno je ono što treba nam vratiš – odgovorio je mirno.

- Ja vama? - šta bi dođavola ja trebala da im vratim.

- Da.

- Nikad u životu nisam srela nikog od vas. Šta bih ja mogla da vam dugujem.

- Kamion.

- Kamion?

- Sa oružjem – pojasnio je.

- Aaaa – tek sad shvatim.

- Znači i vi tražite to oružje.

- To oružje je naše.

- Jesi li sigurna? Jer koliko ja znam ono pripada Kainu Filipoviću.

- Gde je oružje? – namrštio se.

- Kod Kaina. Mog dečka – istaknem i on se naljuti.

Okrenuo se i rekao nekome nešto na nemačkom jeziku ali nisam videla tog nekog.

Počnjem da cupkam nogom jer postajem nervozna.

- Hello! Piški mi se! – viknem.

- Prebaci je gore u sobu i zaključaj je – naredio je tipu koji je stajao iza mene.

- Hej čekaj malo! Zar nećeš da me pustiš? Oružje nije kod mene, ako mi ne veruješ pozovi Kaina, čak ću ti dati i njegov broj telefona – ne bih imala ništa protiv da i on završi na dnu Dunava.