Kain

10

Nakon šetnje vratili smo se u vikendicu i bio sam ponovo gladan.

- Šta ćemo da jedemo? Ne volim da vozim na prazan stomak – zezam je.

- Možemo da odemo da kupimo nešto, kuvaću.

- Umeš da kuvaš?

- Naravno da umem da kuvam, kakvo je to pitanje? – pita me uvredljivo.

- Obično. U redu ali idemo kolima, šetnje je za danas bilo dosta – neću da pešačim kao ulav.

- U redu, ionako će biti puno kesa za nošenje.

Nakon desetak minuta nalazim se u marketu i guram kolca. Mina stalno nešto ubacuje, meri, priča sama sa sobom, gleda, zamislio sam se gledajući u nju da nisam primetio kada je neko muško dete udarilo u moja kolica.

- Stevane! – neka žena je viknula i dete je palo na pod i počelo da plače.

Ugledao sam krv. Srećom Mina je odmah došla do mene.

- Šta se dogodilo?

- Naleteo je na moja kolica, mislim da se povredio.

- Zdravo dušo, mogu li da vidim gde si se povredio? – Mina je čučnula pored njega.

- Izgleda da je udario usnu ali ne vidim da li je slomio zub – žena pokušava da smiri dete koje plače.

Slomio zub? Jebote to boli. U šta pa i ti gledaš Kaine!

- Ja sam doktor, dajte da ga pogledam – nasmešila se blago ženi i okrenula dete.

- Stivene, okreni se – žena mu kaže.

- Ćao Stivene, ja sam Mina, da li mogu da pogledam tvoje zube? Čula sam da su baš beli – nasmešila mu se a on je pogledao namršteno.

- Samo želim da ih slikam i pokažem svoj deci kako ti imaš najbolje zube na svetu.

Izgleda da ovo pali jer se okrenuo ka njoj i prestao je da plače.

- Znaš li da se deli nagrada za najbolje i najčistije zube? – pitala ga je i on je zainteresovan.

- Šta je nagrada? - pita je.

- Šta god da odabereš u ovoj prodavnici.

- U redu – otvorio je usta i Mina ga je pregledala, malo mu je ispipala zube i dodirnula mesto gde je bilo krvavo.

- Au!

- Gotovo završili smo – sklonila je ruke.

- Zubi su mu u redu i vilica, samo mu je malo napukla usna, proći će sa koji dan, malo joda i biće sve u redu – nasmešila se ženi.

- A moja nagrada?– dečak se mršti.

- Stivene da si se smirio! Ovo se dogodilo jer ne gledaš kuda ideš i trčiš kao blesav – žena ga grdi. Osećam se nekako krivim.

- A ne, kad je doktorka obećala nagradu, dobiće nagradu. Gde su ovde igračke?

- Namo, napred – dete odgovara ko iz topa.

- Onda idemo tamo – odlučim.

- Ne morate zaista, nije vaša krivica, sve sam videla.

- U redu je, idemo po igračke.

Jedna igračka je prerasla u dve, dve u tri i na kraju sam nakupovao puna kolica za klinca, bio mi je simpatičan sa onom napuklom usnom i klempavim ušima. Njegova majka se bunila ali ko je jebe! Na kraju se pozdravimo i krenemo u vikendicu.