Neostvarena želja (Croatia)

Chapter 3.

„Pa žao mi je zbog tebe i Neila.“

„Ne mora da ti bude žao, Justin. Što da me je zaručio i varao me opet? Kreten muški“, bome je kreten muški.

„I ja sam muškarac, Bri, ali nikada to ne bi napravio nekoj curi“, divan je.

„Nikad ne reci nikad“, naslonila sam se dlanovima na stol i približila se malo.

„Oh zar se to gospođica Kennedy pravi pametna?“

„Ja i jesam pametna, hvala na pitanju“, ha!

„Pa nitko nije rekao i da nisi“, istina.

„Kako god“, kažem mu i nasmijem se. Već sat i pol sjedimo u restoranu i družimo se. Dakle, saznala sam ovo:

1.Zove se Justin Bieber

2.Ima 22 godine – ja imam 21 – tu smo si

3.Zajedno sa dečkima vodi modnu kuću – zbog manekenka – kreten

4.Nije britanac što sam primijetila po naglasku, a zaboravila sam od kuda je točno

5.Roditelji su mu rastavljeni – što meni i nije toliko bitno, ali dobro

I mislim da je to sve što sam saznala. Oh da, jesam vam rekla da ima djevojku? Da, ni ja se tome nisam nadala, ali zašto je onda tu sa mnom, a nije sa njom? Zašto je došao na drugi kraj Londona samo do mene? Kako su se Leah i Christian uopće našli? Zašto sada pričam o njima? Zvanično, glupa sam, mnogo sam glupa. Moram prestat biti glupa. Već su mi to rekli jednom, nema veze. Iz misli me trgnuo zvuk mog mobitela. Molly.

„Oprosti, Molly me zove. Možda je nešto hitno“, samo je kimnuo glavom i naslonio se na naslon od stolice.

„Halo. Molly, je li sve u redu?“

„Dobro, što je ovo? Došla sam prije pola sata, a vas još uvijek nema. Nikoga nema! Gdje ste? Što se dešava?“  Samo sam se nasmijala i preokrenula očima i pogledala u Justina koji se već smijao. Vjerojatno mojoj reakciji.

„Pa da si možda otišla na ručak kad je bilo vrijeme, a ne prije vremena polaska znala bi što se dešava i gdje smo svi“, kažem joj.

„Dobro šefice, izvinite. Gdje ste, dovraga!?“

„Dobro, nemoj da se dereš. Svi smo još na ručku. Ja sam sa Justinom na ručku, a cure su ti u Taccosu. Stižem do 13 sati.“

„Hhh, sami ne radnici. Dobro, onda idem do cura. Vidimo se i pozdravi Justina.“

„Naravno da neću, pusa.“ Prekinula sam joj prije nego što mi je odgovorila. Spremila sam mobitel i pogledala Justina. Stvarno, ta cura je prava sretnica što ga ima. Tako je zgodan i divan i dobar i koji mi je?!?

„Pozdravi i ti Molly od mene i reci joj obavezno da mi mora kupiti onu divnu majicu“, dragi Justine, o čemu ti?

„Ako se sjetim“, jadnica Molly, kakva majica? „I kakva majica?“

„Ma jedna koju smo vidjeli u izlogu dok smo se vraćali iz kina“, MOLIIIM???? Pravit ću se da ovo nisam čula.

„Aha, dobro. Ja … morala bi ići sada. Pola  jedan je već prošlo. Bilo mi je lijepo stvarno i hvala ti na ručku“, kažem mu i ustanem se i otiđem van bez pozdrava. Koji mi je vrag? Što se sa mnom dešava? Točno nisam normalna, majke mi, ej. Kad smo već kod majke, moram svoju mamu malo čuti i obavijestiti je da joj je kći živa i da je sama. Ubit će me. Ona baš voli Neila, al baš baš. Pitam se da li će ga voljeti kad sazna što je napravio, jadnik bolesni. Nisam ni primijetila da plačem i da me ljudi čudno gledaju. Uvijek se nekako obrukam, ali srce mi je slomljeno ljudi. Izvana se pravim da sam sada najjača, a srce mi vrišti. A jesam jadna, majke ti. Moram se sabrati i otići normalna natrag na posao. Jadni Justin. Što sada misli? O glupa sam.