Neostvarena želja (Croatia)

Chapter 15.

K vragu, k vragu i k vragu! Bacam papire sa stola na sve strane i ludim. Nigdje mi nema onog bitnog papira. Gdje je? Okrećem se u sve strane, ali nema te plave koverte. Odmaknem se od stola i izađem van iz ureda.

„Lila, molim te reci mi da si vidjela plavu kovertu kod sebe ili kod mene u uredu, molim te!" Ona izbezumljeno ustane i gleda u mene.

„Molim?"

„Plava kuverta, Lila. Jesi vidjela negdje plavu kuvertu?" Odmahne glavom i ja zatvorim vrata i vratim se. Počnem otvarati sve ladice, ali nema! Nema plave kuverte nigdje. Iznervirano sjednem na stolicu i naslonim se na ruku. Stan! Možda je u stanu. Ustanem se i trčeći uzmem plavu torbu sa vješalice i krenem prema liftu.

„Vraćam se kroz sat vremena, Lila. Tko me treba neka me nazove." Uđem u lift i spustim se u prizemlje. Prolazim pokraj recepcije, ali me Ivy zaustavi.

„Hej Brielle. Stiglo je nešto za tebe." Daj Bože da je plava kuverta. Uzdahnem i ispuhnem zrak kada u njezinoj ruci vidim plavu kovertu. Hvala nebesima!

„Hvala ti, Ivy. Spasila si me, mislila sam da je već došla." Ona se nasmije i odmahne glavom.

„Stigla je prije nekoliko minuta." Kimnem glavom i nakon nekoliko minuta vratim se na svoj kat.

„Brza si", začujem Lilu i nasmijem se.

„Ivy je malo prije stiglo ono što tražim." Mahnem kuvertom i uđem u ured. Sjednem za svoj stol i polako počnem otvarati kuvertu. O MOJ BOŽE!RECITE MI DA NIJE MOGUĆE!

„Lila, pozovi mi Molly u ured, molim te." Kažem joj jedva čujnim glasom preko telefona i poklopim natrag. Molly se za nekoliko trenutaka nađe u mom uredu na kožnoj stolici ispred mene.

„Brielle, stiglo je?" Upita me i ja kimnem glavom. „I, što kažu?"

Uhvatim se za glavu i nagnem se nad stol.

„Trudna sam, Molly." Rasplačem se i pogledam prema njoj.

„Brielle, ja ... što sada? Reći ćeš mu?" Odmahnem glavom i ustanem se.

„Ne, a nećeš ni ti, jasno?" Kimne glavom i dođe do mene.

„Sve će biti u redu, obećajem ti. Kada budeš spremna, reći ćeš mu." Kimnem glavom i zagrlim je.

Petnaest godina poslije ...

„Hej Luke, kako je prošao zadnji dan u osnovnoj školi?" Upitam svog, sada već velikog sina. Tko bi rekao da će izrasti ovako brzo? Tako je sličan Justinu. Previše mu je sličan. Te velike smeđe oči i kestenjasta kosa.

„Hej mama, to ne moraš ni pitati. Baš smo se zabavili. Mislio sam otići još malo kasnije sa dečkima u park, ali znam da sutra idemo za London pa želim malo odmoriti jer kada me se baka dohvati, strava." Nasmijem se na glas i stavim još jedan kofer sa odjećom pokraj vrata.

„Znaš da te baka voli. Prema meni se još uvijek tako ponaša, Lu." Nasmijemo se skupa i sjednemo u dnevni boravak. „Teta Rose je zvala." Kažem mu i privučem njegovu pažnju.

„Zbilja? Ona i Dani znaju da dolazimo k njima?" Kimnem glavom i prebacim si seriju na Tv-u

„Oh, odlično. Nego, idem ja u sobu, umoran sam već."

„U redu. Nemoj dugo ostati budan, znaš da krećemo rano ujutro."

„Upravo sam ti rekao da sam umoran, što znači da neću." Preokrene očima i nasmije se skupa sa mnom. Isti Justin. Lagala bih vas kad bi vam rekla da mi ne fali. Fali mi naravno, ali nikada mu nisam imala snage za reći da je Luke njegov sin. Njih dvojica su se upoznali kada sam se ja vratila u London i kada je Luke imao pet godina. Toliko su bili slični i tada, a Justin nije ništa pomislio niti rekao. Uvijek je bio onaj isti koji samo zavodi cure i koji misli samo na sebe. Još se sjećam dana kada sam saznala da sam trudna. Dva mjeseca poslije preselila sam se u Dublin, skroz u Irsku. Justin i dečki još ni sada ne znaju zašto sam otišla, ali i bolje. Istina, možda sam pogriješila u tome što sam Justinu prešutjela da nosim njegovo dijete, ali to je najbolja odluka bila u tome trenutku. Danas su njih dvojica kao najbolji prijatelji. Čak ni Luke ne zna tko mu je otac. Jednom me je pitao za to, ali ja sam rekla da će doći vrijeme kada će upoznati svog oca, a do tada želim da se malo strpi. Naravno da me je razumio, on je pametan dečko. Odličan je učenik i obožava svirati gitaru pa i pjevati. Stalno mi cvokće oko glave i govori kako se želi prijaviti na neki show ili nešto, ali njegova mama misli i na to. Rođendan mu je za tjedan dana i ja imam lijepu vijest za njega i ne, neću vam otkriti.

„Mama, zaboravio sam da ... mama, zašto plačeš?" Obrisala sam obraze i nasmijala mu se.

„Serija, Luke. Znaš nas žene." Ne volim mu lagati, ali moram sada.

„O bože mama, dobro. Uglavnom, gdje mi je futrola od tableta? Ti si ga zadnjeg koristila."

„Izvoli." Pružim mu crnu futrolu sa ormarića i on je uzme.

„Ok, hvala. I mama, nemoj plakati, ne volim kada plačeš." Nasmijem se i poljubim ga u obraz na što mi on otisne poljubac u čelo. Oduvijek smo imali odnos najboljih prijatelja i zbog toga mi je drago. Čak mi i priznaje sve u vezi cura što je apsolutno nenormalno. Koji to sin još radi? Očito moj Luke. Otiđem zaključati vrata i na spavanje u sobu. Ujutro rano putujemo i želim biti odmorna. Obučem pidžamu i legnem u krevet te nakon nekog vremena i zaspem.

Justin p.o.v.

Još samo ova noć i vidjet ću se ponovno sa njom. 10 mjeseci sam čekao dan kada će doći u London i napokon sam ga dočekao. Ne mogu vjerovati da sam bio toliko glup i da sam dopustio da ode u tu ludu Irsku. Koji sam ja pacijent, ali prošlost ne možeš vratiti natrag, tih 15 godina nikako ne mogu vratiti natrag. Legao sam u krevet i pogledao u Elizabeth. Moju malenu princezu, moju kćer. Dobio sam kćer prije trinaest godina sa Hannah koju niste imali prilike upoznati, ali oženio sam je i dobio ovu predivnu princezu. Hannah je prije osam godina nažalost umrla od leukemije, ali nas dvoje smo to prebrodili iako je se rado sjetimo. Zagrlio sam El i polako tonuo u san.

Pa heeeeej ljudi :D

jeeeez falili ste mi, ali zbilja i ovo pisanje i ovaj Justin i sve ovo, ali škola!! you understand, lol. dakle, počinje druga ajmo reć sezona ove priče i sam je preokret ne znam da li vam se sviđa, ali eto hahha ::D nadam se da vam se sviđa i volim vas sveeee :**