Padala je kiša. Sjedila sam pored prozora i gledala u prazno. Odjednom sam na svojim ramenima osjetila nečije ruke. Prepala sam se jer nije bilo nikoga u kući. Okrenula sam se i vrisnula. Bio je to jedan čovjek kojeg sam srela u dućanu. Rekla bi da je poprilično zgodan, ali još nisam upoznala njegovu pravu stranu. Skamenila sam se kada sam čula njegovo pitanje:
-Jesi za vezu?
-Kako molim?
-Želiš li biti sa mnom.
Nisam znala što bi odgovorila. Nisam se usudila reći ni da ni ne.
-Moram razmisliti.
-U redu, razmisli, a u međuvremenu bi mogli na večeru.
-OK.
Ni sama ne znam zašto sam pristala, samo znam da sam poslije požalila.
Navečer smo se našli u jednom otmjenom restoranu. Smijali smo se i plesali. Imala sam osjećaj kao da sanjam, kao da sam u najljepšem snu. Odlučila sam.
-Da, želim da budemo u vezi.
-Sjajno.
-Samo ćeš to reći, sjajno?
-A što bi trebao?
-Ništa. Moram ići.
-Samo tako ćeš proći? Mogu li te bar otpratiti kući?
-Možeš, zašto ne.
I tako smo krenuli. Kada me dopratio, obećali smo si da ćemo se uvijek tako nasmijavati. Ja sam ušla u kuću, a on se okrenuo i sjeo u auto.
