-Što?! Šališ se?
-Nažalost ne. Da se bar sve ovo nije dogodilo.
-Ali dogodilo se. Dogodilo se s razlogom.
-Kojim razlogom? Da mi Onaj gore zakomplicira život?
-Petra, ne moj tako. Nije ni tvoja ni Njegova krivnja.
-Nego čija?
-Ivanova?
-Znači on je kriv što sam ga ostavila?
-Pa je.
-Ali da ga ja nisam napucala ne bi mi se sve to dogodilo.
-Onda bi patila sve dok si s njim, a tko zna, opet bi možda sve ponovio. Uostalom, bolje ti je bez njega, ne moraš gledati kako te vara.
Nisam mogla više slušati kumine prodike pa sam se okrenula i krenula pješice. Onda sam ga vidila. Nisam ga više morala vidjeti. Rekao je da još ostaje. Ali, ali on ide prema meni. Kako je znao gdje sam? Evo ga tu. Sva sreća pa sam na prometnoj ulici.
-Znači cinkala si me?!
-Nisam!
-Ma nemoj! Što si onda radila u bolnici?
-Imala sam pregled.
-Ne laži!!
Rekao mi je to i opalio šamar. Na mom je licu ostao bolan utisak njegove hladne ruke. Nisam zala što ću. Pogledala sam iza sebe i vidjela kumu. Uvijek zna kada treba doći.
-Ivane, što si ti umišljaš?
-Ništa, gospođo.
- Gle, bolje ti je da se ovo ne ponovi! Jasno? Ostavi Petru na miru i više joj se ne obraćaj.
-Jasno.
-Zapravo, imam jedan bolji prijedlog za tebe.
-A to je?
-Ideš na policiju sada s nama i prijavit ćeš se.
-Nemate dokaza!
-To ti misliš.
Pošli smo u auto i put u policijsku stanicu.
