Kada smo stigli potražila sam doktora i malo se raspitala. Objasnio mi je sve moguće posljedice i rekao da kada se odlučim da dođem. Ja svejedno još uvijek nisam bila sigurna u svoje postupke. Nikada nisam ni sanjala da ću biti prisiljena da ubijem dijete, ali drugačije nisam mogla. Baš kada sam bila kod doktora da to učinim, na vrata je upala kuma.
-Ne, stanite! Ne možete to učiniti!
-Molim Vas, ostavite nas malo na samo.
-U redu. Petra, samo se nemoj uzrujavati jer bi se zahvat mogao zakomplicirati.
-U redu doktore. Jasno mi je.
Doktor je izašao van i ja i kuma smo ostale same.
-Znači stvarno si to mislila učiniti?
-Čekaj, ti me nisi shvatila ozbiljno?
-Pa naravno da nisam. Ali ti još nisi punoljetna.
-Pa?
-Moraš imati suglasnost roditelja.
-Ne treba. Mogu sama odlučivati o takvim stvarima od 16 godina.
-Nemoj Petra to raditi. Zar stvarno možeš ubiti? Zar ćeš moći živjeti s time do kraja života?
-Ne znam, ali ako ne probam neću znati.
-Ok. U pravu si. No, da li znaš da više možda nećeš moći roditi?
-Znam.
-I još uvijek misliš to učiniti?
-Da.
-Ali zašto?
-Bojim se, eto zašto!! Ne znam kako ću to sve podnijeti! Strah me. Idem još u školu, želim imati mira po noći, ali najgore je ono što dolazi nakon trudnoće.
-Misliš porod?
-Da, to.
-Nemoj se zbog toga bojati. Ako želiš, ja ću biti uz tebe tada, školu pauziraš na jednu godinu, a noću nećeš spavati samo prvih par noći. A sada idemo doma. Pomoći ću ti oko svega, samo nemoj to učiniti. Molim te.
Tako je i bilo. Ja sam prošla doma s kumom, a doktoru sam rekla da odustajem.
