Naša ljubav

Dio 8.

Sljedeći dan smo mama i ja provele u bolnici sa Kostom. Kada sam joj rekla šta se desilo... Blago je reći da je pukla. Sreća da sam joj rekla preko telefona.

Kosta mora jednu sedmicu da se odmara, i mama ne želi da ode kući. Zato se ja šetam kupujući sve što joj treba. Tako je bilo i jutros.

"Ana, prije nego što odeš u školu, kupi mi ovo"- dala mi je mali papir sa namjernicima, kao što ona uvijek radi.

Mrzovoljno sam izašla. Bilo je lijepo da udahnem malo vazduha, ali i dalje mi nije bilo ni do čega. Kako je Relja mogao to da uradi? Mom bratu? Šta mi je, kao da njega briga što je moj brat.

Te noći sam vidjela kakav je on zapravo. Svi oni lijepi trenuci sa njim... Očigledno nisu bili iskreni.

Ali zašto i dalje razmišljam o njima? O njemu...

"Ana?"

Neko se jako proderao, i taj neko je bio Relja. Stajao je na drugoj strani ulice. Izgledao je vrlo loše. Ne znam kako uopšte hoda. Pa ipak se i moj brat zna boriti. To mi je izmamilo osmijeh. Ali kada sam shvatila da gledam u njega, osmijeh je odmah nestao i bio zamijenjen ravnom crtom koju ovih dana sve više koristim.

Nastavila sam hodati prema prodavnici, ali on se odmah našao ispred mene. Zaobišla sam ga, ali on nije odustajao. Ispuštao je bolne zvukove na svaki korak, pa sam odlučila da mu se obratim.

"Šta hoćeš?"- drsko sam pitala gledajući ga u oči pune modrica.

"Ono ti je bio brat?"- blago je pitao. Opet onaj Relja kojeg ja znam. Ali to me je samo više zbunilo, i iznerviralo.

"Izvini, da sam znao-"

"Aha, znači da je bilo ko drugi ne bi se ni zaustavio?!"

Nije odgovorio. Dva pitanja su mi bila u glavi. Kako može to da radi? I da li bi stvarno odustao od borbe zato sto je ono moj brat?

"Ovaj, da li je on dobro?"

Izgledao je iskreno zabrinut. Ali morala sam da ignorisem. Sada nije vrijeme da mu oprostim zato što mu je krivo. Pobijedio ga je. Tada je trebao da prestane.

"Nije. Ali biće"

*kratka pauza*

"Šta ti se tamo desilo Relja? Nisi izgledao...-"

"Kao ja? Znam. Ni ja ne mogu da ti odgovorim na to pitanje. Jednostavno...ne znam"

Posmatrala sam ga pokušavajući da ga barem malo shvatim. Sve ovo mi je samo govorilo koliko ga ne poznajem. Barem ovu stranu njega.

"Super. Kada shvatiš šta ti je, javi mi se"

Iako sam se ponašala kao da me nije briga šta priča, nije bilo tako. Kada sam se ja krenula okretati da krenem ka prodavnici, on je za malo pao. Uvijek sam imala brze reflekse, pa sam ga uhvatila. Nekada iznenadim sebe. Skroz se oslonio na mene jer ocigledno nije mogao na sebe.

Kako sam ga polako podizala jer je dijelio milimetar od poda, uhvatio me je za ruku.

Pogledala sam ga i on je obraćao pažnju na svoju nogu. Brzo sam se trgla, i pomogla da se pokrene. Onda sam samo otišla.

Relja POV

Gledao sam je kako odlazi. Nikada je nisam vidio ovako ozbiljnu. Treba da se smije. To joj mnogo bolje stoji.

Ali ja sam kriv za sve. I u pravu je. Prvo moram da shvatim šta se dešava sa mnom. Ono što sigurno znam, jeste da osjećam nešto što ne mogu da objasnim prema ovoj maloj.

Prije svega, najvažnije mi je da se pomirim sa njom. Možda će biti srećnija. A da bi to uradio...moram da shvatim šta je ono sinoć bilo. Sa tim na umu, jedva sam došao kući.
-------
Ana POV

G:"Rekla sam ti da nije za tebe!"- prepričavala sam Gabrijeli sve što se desilo, i počinjala sam da mislim kako to nije bila dobra ideja.

"I bila si upravu okej? Ali... Nisi ga vidjela. Kao da se nije mogao kontrolisati, kao da-"

G:"O nemoj ni da počinješ. Znam ja tebe. Naći ćeš jednu stvar koja može opravdati šta je uradio. Problem je u tome da... Ta stvar ne postoji. To samo ti želiš"

"Zašto?"- pitala sam onako za sebe. Zašto?!

G:" Jer ti se sviđa. I nemoj da pokušaš da kažeš suprotno. Da jeste, ne bi uopšte pričala sa njim. Ono je ozbiljna stvar što je uradio Kosti"

Na ovu zadnju recenicu, vidjela sam kako se uozbiljila ako je moguće još više. Nisam znala da li je zbog mene i moje komplikovane situacije, ili zbog nečeg drugog. Znala sam da joj se Kosta uvijek sviđao. Nije mi rekla, ali nije baš ni skrivala.

Dok sam prolazila kroz hodnik u školi, dosta učenika mi je davalo one tužne poglede. Nikada me to pretjerano nije nerviralo, više me je nerviralo što me svi gledaju.

L(Lara): Pa Ana, vidim da si napokon dobila pažnju"

"Pa Laro, vidim da si napokon skupila hrabrosti da mi se obratiš"

Rekla sam ni ne pogledavši je, i sjela za svoje mjesto. Čitav čas sam crtala. Nisam mogla da obratim pažnju na lekciju. Kada je zvonilo, završila sam rad i izgledao je... više nego dobro.

M(Miloš):" Ti baš znaš da crtaš"

Nisam očekivala da mi se Miloš obrati. I on me je gledao kao svi drugi. Možda sam pogriješila. Ipak mi malo smetaju takvi pogledi.

"Da. To je tvoj drug uradio"-pokazala sam na slici koja je pokazivala sve od sinoć.

Nisam htjela da pričam sa njim, jer nisam znala šta bih rekla. A ni da li bih htjela da išta kažem.

M:" Ana, stani! Vidi, znam da je Relja uradio vrlo lošu stvar. I ne moraš mu oprostiti samo... Brinem se za njega"

"Ozbiljno?! Za njega? Pa da, naravno. Koga briga što je moj brat taj koji je sada u bolnici!"

"Ne zbog toga! I sama znaš da nije bio svoj. To se već dešavalo i-"

"Vidi Miloše. Ti si mu najbolji drug. Riješi to sa njim"

Nije ništa više rekao, pa sam otišla.

Znala sam da nešto nije kako treba. Nije ono radio čisto iz zabave. Ali, da li stvarno želim da saznam tu njegovu stranu?

Onda bih pomislila na sve lijepo što je uradio. Za mene. Počevši od prve vožnje u njegovom autu, do davanja duksa na izletu...

Gabrijela POV

Tražila sam Anu po hodnicima, ali umjesto nje našla sam Miloša.

"Šta ćeš ti ovdje?"- vrlo dobro sam znala da se druži sa Reljom, tako da nisam imala u planu da fino pričam sa njim.

M:" Morao sam da pričam sa Anom. Ali nije slušala"

"Normalno da nije. Ne treba da ima ikakve veze sa njim"

M:" Znam šta sve misliš o Relji. Ali nije on toliko loš-"

"Ozbiljno? Ma daj"

Krenula sam da prođem pored njega, ali je stao ispred mene.

M:" Postoji razlog zašto se Relja onako ponaša. U nekim trenucima, ne stalno. I sama znaš za sve ono na izletu. To je pravi on. I treba da znaš ovo... Barem da Ana ne upadne u problem"

Razmislila sam o svemu što mi je rekao. Istina je da je na izletu bio potpuno drugačiji. Kada je sa njom...

"Pričaj"- sa olakšanjem je krenuo da priča.

*nekoliko minuta kasnije*

"O Bože... Kako niko ne zna za ovo?"

M:" On se potrudio da niko ne sazna. Ne zovu ga dzabe Mario Mandžukić"

Ovo sve mijenja. Čak i za mene. Moram reći Ani. Mora da zna sve.