Naša ljubav

Dio 9.

Ana POV

Ustajem iz kreveta naravno izgledajući kao zombi. Dok sam se spremala, nadala sam se da Relja neće doći u školu kao što nije ni juče. Mada, s obzirom na to kako je jedva stajao na nogama, sumljam da će doći.

Iznenađujuće brzo sam se sredila i ispred kuće me je čekala Gabrijela. Ne znam zašto, ali izgledala je nervozno.

"Ćao Gabi št-"

G:"Ana moram ti nešto reći"- shvatila sam da je nešto ozbiljno, po njenom previše čudnom ponašanju. Nisam ništa rekla, već sam je pustila da nastavi.

G:"Radi se o Relji i vrlo je ozbiljno. Znam da je ono što je uradio Kosti pogrešno, ali ima objašnjenje za to. Za svako njegovo čudno ponašanje"

Odjednom sam se prilično unervozila. Znala sam da mi Gabi ne bi pričala ovo osim ako nije sigurna. Čekala je da kažem nešto, ali sam je ja blijedo gledala.

G:"Pričala sam sa Milošem i... Rekao mi je da njegov tata ima ozbiljne napade bijesa. I, ovaj, to se dešavalo dok je živio sa Reljom-"

"Kako misliš dok? Sada ne živi?"

G:"Sada je u zatvoru. Ana, on je tukao Relju. Toliko da je njegova mama morala pozvati policiju"

Čekala sam da mi kaže da se šali. Ali nije. Znala sam da nešto nije uredu, ali ovo... Ovo je nešto potpuno drugačije. Imala sam milion pitanja, i napokon sam odlučila da progovorim.

"Kako niko ne zna za to?"

G:"Njegov tata se potrudio za to. Miloš mi je rekao  da sutra izlazi iz zatvora. Uglavnom, i Relja ima te napade bijesa, i pored svega sa njegovim tatom-"

"Moram da pričam sa njim"- jedva sam progovorila.

U tom trenutku sam se samo brinula za njega, i najgore scene su mi se javljale pred očima. Zato sam čim sam ušla u školu, pitala Miloša da mi kaže gdje Relja živi. Nisam mogla da čekam kraj škole, pa sam otišla nakon drugog časa, na velikom odmoru.

Stajala sam ispred njegovih vrata, pokušavajući da se bar malo smirim. Taman kada  sam htjela da pokucam, vrata su se otvorila i Relja je stajao ispred mene.

Relja POV

Skroz zbunjen sam stajao ispred nje. Nisam znao šta da kažem, pa sam samo ćutao. Onda je uradila nešto potpuno neočekivano. Zagrlila me je, i njene male ruke me nisu htjele puštati.

Koliko mi je zapravo ovo trebalo. Brzo sam se opustio u tom zagrljaju. Osjetio sam onaj njen divan parfem, i njena gusta frćkava kosa mi je prekrivala oči. Osjetio sam u tom trenutku nešto.

Sviđa mi se ova mala.

Kada se naš zagrljaj prekinuo, brzo sam se smirio.

"Ovaj, šta ti radiš ovdje?"- bio sam zadovoljan kako smireno zvučim, s obzirom da sam upravo priznao sebi da mi se sviđa.

A:"Došla sam da vidim kako si"

Odmah sam shvatio da je vrlo zabrinuta. Ali zašto? Do malo prije je bila užasno ljuta na mene.

"Dobro sam ja, ne brini"

Ne, nisam bio dobro. Osjetio sam užasnu bol u svakom dijelu tijela. Stalno sam provodio vrijeme u svojoj mračnoj sobi, sam. Stalno sam razmišljao o svom ocu, ako ga uopšte mogu tako nazvati. Svakog trenutka razmišljam šta će mi uraditi kada dođe. I onda kada napokon uspijem da se smirim, da ne postavljam takva pitanja... Kada napokon uspijem da zatvorim oči, ne bojeći se da li ću ih ikada opet otvoriti, pojave mi se slike iz djetinstva. Osjetim isti onaj bol, isti strah kao prije. I nijedna modrica, niti jedan udarac neće pokriti taj bol. Taj konstantan bol, koji stalno pokušavam prekriti. Bol koji postaje previše snažan za mene.

A:"Relja?!"

Njen glas vratio me je u sadašnjost. U jedinu sadašnjost koja je ispravna. U kojoj mogu da opstanem. Sadašnjost sa njom ispred mene.

A:"Ti- ti plačeš..."

Iste sekunde sam obrisao suze. Zašto sam joj dopustio da to vidi? Ne treba ona to da gleda. Možda sada, sada kada je shvatila da nisam toliko snažan, mogu da joj odgovorim iskreno?

"Ana ja-"

"Znam za tvog tatu Relja. I za sve užašne stvari koje ti je radio"

Odmah sam pomislio na Miloša. Zašto joj je to rekao? Ne želim da započnem taj ragovor sa njom. Ali ona je to već uradila.

A"Znam da ti je teško i... Razumijem da ne želiš da pričaš o tome ali- moraš. Pričaj sa mnom. Izbaci to iz sebe"- ne, ne pred tobom,"biće ti lakše"

"Ana uredu sam. To sa tatom... to je samo prošlost"

A."Prošlost koja ti se vraća. Prošlost o kojoj razmišljaš svaki dan. Prošlost koja te proganja i danju i noću. Koja ti neda živiš"

Sada ona plače. Znam taj zvuk. Vidim taj bol. Previše mi je poznat.

"Pričaš kao da znaš-"

A:"Jer je moj tata radio to mojoj mami. Nekad i meni. Zato sam one noći napala Laru. Rekla je nešto što me je podsjetilo na sve što je uradio. Ali istina je, uvijek o tome razmišljam. Samo sam naučila da se ponašam kao da nije tako"

Nastala je pauza, jer ja nisam znao šta da joj kažem. Ušli smo u kuću, jer je vani postajalo previše hladno.

Sjedili smo na mom krevetu, i ćutali. Nije bila neprijatna tišina, ali nije bila ni ona lijepa.

Kada sam skupio hrabrosti da je pogledam, ona je plakala. Plakala je puno, a opet tako tiho da nisam ni primijetio.

Prišao sam joj i zagrlio je. Ostali smo tako zagrljeni još neko vrijeme.

A:"Znaš, nisam planirala da ću plakati. Htjela sam tebi da pomognem"

"Tu si. Već mi pomažeš"

Na trenutak je bila malo zbunjena ali se onda nasmijala.

"Istina je Ana, nisam dobro. Tata će opet doći i ne znam šta će da mi uradi-"

Prekinula me je jer me je uhvatila za ruku i značajno me pogledala.

A:"Neće on tebi ništa uraditi. Zajedno ćemo proći kroz ovo. Ja najbolje znam kako ti je. A uostalom, dugujem ti"

Tako dok me je gledala, premotavao sam sve naše trenutke zajedno. I one kada sam joj ja pomogao. Sada ona to radi meni.

Nisam razmišljao.... Ustvari, jesam, razmišljao sam o njoj i nisam mogao da čekam.

Prislonio sam svoje usne na njene, i uslijedio je dugi poljubac. Stao sam, misleći da će nešto reći, ali nije. Uzvratila je poljubac, i uslijedila je noć koju sam toliko puta ponovio, a ipak se osjećao potpuno drugačije.

-----------------------------------------------------------
Iii, novi dio.

Zašto je ovaj dio ovako...drugačiji, valjda sa više opisa, ni sama ne znam.

Samo se nadam da vam se svidio, i da sam uspjela na neki način opisati emocije i situaciju likova.

♥️♥️