Naša ljubav

Dio 19.

Relja POV

Već nedjelju dana samo ležim u ovom prokletom krevetu.

Ali hej, barem ne osjećam ništa!

Ovih sedam dana, Ana me nije napuštala, osim kada je išla u školu. Pričala mi je o svemu i svačemu, da ne bi morao da mislim o ružnijim stvarima.

Ali upravo o njima mislim svakog trenutka.

"Relja! Još malo pa će doći doktor"

"Super"- odgovorio sam bezvoljno.

Kada je doktor napokon došao, prvo što sam ugledao bila su invalidska kolica.

Nema šanse da provedem čitav život u njima.

D:"Vrijeme je da ih isprobaš"

"Stvarno? Nisam znao"- lik je pričao kao da mi daje novo auto.

Ana me je oštro pogledala, i odlučio sam da prestanem sa svojim komentarisanjem.

Polako su mi pomogli da ustanem, iako sam mrzio to, i brzo sam sjeo u kolica.

Atmosfera je postala užasna, pa sam odlučio da sve malo oraspoložim.

Odjednom sam samo izletio iz sobe, i nastavio da idem što brže.

Nije toliko teško upravljati ovim čudom.

"Relja!"- čuo sam Anu, ali znao sam da u sebi crkava od smijeha, dok nas doktor oboje gleda kao da smo poludjeli.

"To je moj momak"- rekla je tiho, ali ja sam je čuo, i odjednom kao da je pola problema nestalo.

"Čuo sam te!"- derao sam se bolničkim hodnicima, i doktori su izgledali poprilično zabrinuto.

Kada sam odlučio da se vratim, samo su mi objašnjavali kako da upravljam kolicima.

"Kada mogu da radim vježbe? Želim što brže da bacim ove"- rekao sam pokazujući na kolica.

Nastala je kratka pauza prije nego što je doktor odgovorio.

"Bojim se da ćete morati sačekati. Vrlo teško ste povrijeđeni, i mala je šansa da ćete opet stati na noge"

"Pa to je ohrabrujuće"- Ana je iznervirano prošaputala.

Jedino ona može da mi poboljša ovaj dan.

"Šta god, ako mi bude bolje, da li tada možemo da barem uzmemo u obzir vježbe?"- pitao sam nestpljivo.

"Da, naravno"

Ana POV

"Da, naravno"- odmah mi je bilo lakše.

Kada Relja bude počeo sa vježbama, ne samo da će imati veće šanse da prohoda, već će biti u boljem raspoloženju.

Kada je ovaj doktor koji me veoma nervira (možda zato što me zove "gospođa" stalno), otišao, nisam znala šta da kažem Relji.

Tih sedam dana osjećala sam se kao da mu ni malo nisam pomogla.

"Pa, ovaj, šta hoćeš da radimo?"- nije mi odgovorio, bio je nekako zamišljen.

"Znaš, mogli bi smo izaći na večeru"- gledala sam ga potpuno iznenađeno.

"Ali trebaš još jedan dan da ost-"

"Znam. Pripremiću je ovdje"

"Ti?"

"Pomogla si mi toliko ovih dana, moram i ja uraditi isto za tebe"

Koliko god se ja osjećala veoma bolje nakon što je ovo rekao, nisam mu mogla dopustiti da bilo šta radi sam.

"Relja ne znam da li je to dobra ideja"- rekla sam nesigurno.

"Ne brini. Ako mi bude trebala tvoja pomoć zvaću te"- na kraju sam se složila.

...

Dok sam išla ka Reljinoj sobi, razmišljala sam o svemu danas.

Veoma je smiren u vezi svega ovoga, i to bi trebalo da bude dobra stvar, ali ja nemam tako dobar osjećaj u vezi toga.

Sve sam se više približavala, i shvatila sam da se dosta doktora okupilo oko njegove sobe.

Šta se dešava?!

Dotrčala sam da vidim šta je bilo, i čim sam vidjela, osjećala sam se kao da mi je srce puklo u milion dijelova.

Hrana je bila svuda na podu, dok su dva doktora polako podizala Relju na krevet, oko kojeg su bile postavljene mirisne svijeće.

Brzo sam dotrčala do njega, ali nije me htio pogledati.

"Relja pogledaj me!"

Samo je još više okrenuo glavu.

"Molim te"- rekla sam dok su mi suze polako navirale.

Napokon me je pogledao onim svojim svijetlo zelenim očima punim suza.

Zašto se ovo njemu moralo desiti?!

"Pokušao sam da uradim nešto lijepo, ali-ali n-ne mogu i ža...žao mi je"

Čvrsto sam ga zagrlila i, uf koliko nisam htjela da ga pustim.

"Vidim sve što si uradio. Sve je predivno, i uredu je. Uredu je Relja, volim te jer si pokušao"

Osjetila sam kako me njegove ruke sve više stezaju, i nadala sam se da je shvatio koliko ovo mislim.

"Znaš, tačno bi te sad oženio"- nisam mogla a da se ne krenem smijati kao luda.

I opet, svi oko nas su nas gledali kao da treba da budemo u ludnici.

"To ćemo kasnije"- bilo je jedino što sam uspjela reći kada sam napokon došla sebi.

Iiii evo novi dio, NAPOKON!!

Samo moram reći, ovo Ali hej, barem ne osjećam ništa! je toliko ono što bi Luka rekao.( Iz Ne tako dobro društvo).

Nadam se da vam se svidjelo ovo poglavlje. Meni je veoma žao Relje, ali morala sam i ovo napisati.