Naša ljubav

Dio 11

"Jesi li spreman?"

R:"Ne"

"Želiš li ovo da uradiš?"

R:"Ne"

"... Hoćeš li da odustanemo?"- pitala sam nervozno

R:"Ne."

Sjedili smo u kuhinji čekajući Reljinog tatu. Dogovorili su se da popričaju, i znala sam da će biti neprijatno. Pogotovo meni. Nisam htjela da se miješam, ali je Relja rekao da me treba.

Tacno na vrijeme, Mario (ako ste zaboravili, tako se zove njegov otac) je došao.

Sada smo svi zajedno sjedili u vrlo neprijatnoj tišini. Čekala sam da neko od njih počne razgovor, ali oboje su ćutali.

M:"Vidi... Došao sam ovdje da ti kažem da mi je žao. Kajem se za sve sto sam uradio. I znam da ne možeš da mi oprostiš, ali... Samo želim da znaš da shvatam da sam radio strašne stvari. I ne želim da se to ponovi"

Relja na to nije ništa rekao, samo je klimnuo glavom.

R:"Kada ćeš pričati sa mamom?"- njegov ton je bio hladan. Ni ne krivim ga. Ali ipak sam znala da mu nije svejedno.

"To ću se dogovoriti sa njom. Sada sam tu zbog tebe"

R:"Uredu tata. Drago mi je da vidiš da si pogriješio. Ali kao što si rekao- ne mogu ti oprostiti"

"I upravu si. Ali nastavi ću se truditi"- sa tim je razgovor bio završen.

"Relja dođi da mi pomogneš oko nečega"- rekla sam da spriječim nastojeću tišinu.

R:"Ana... Da li bi mu ti oprostila?"- sada kao da su mu se sve emocije povratile. Ali stvar je u tome što nikada nisu ni nestale.

"Ja ne trebam to da ti kažem"

R:"Znam, ali samo zelim da čujem tvoje mišljenje"

"Pa, izgledao je kao da mu je žao. Vidi Relja, ako želiš nekome da oprostiš, ne možeš samo da razmišljaš o toj njegovoj grešci. Šta je uradio uradio je. Ne može to da promijeni. Bitno je šta sada radi povodom svega toga"

Trudila sam se da kažem nešto što bi mu barem malo pomoglo. Mrzim kada se osjećam beskorisno.

Primjetila sam da me gleda sa nekim sjajem u očima. To mi je izmamilo osmijeh.

"Šta?"

R:"Kako ja tebe zaslužujem?"

Nakon toga uslijedilo je strastveni poljubac, i ja nisam htjela da stane pa sam uzvratila. Ali onda nas je prekinulo...

M:"Khm... Izvinjavam se što smetam, samo da kažem da idem"- brzo smo se odvojili.

R:"Gdje ćeš ti spavati?"

"Snaćiću se ja. Ono što znam je da sigurno ne zaslužujem da budem u ovoj kući"- blago se nasmijao i otišao.

Nakon ovoga sam imala malo bolje mišljenje o njemu.

"Pa ovo je prošlo...dobro?"

R:"Može se reći. Zato želim da te iznenadim. Budi spremna u osam večeras"

                               ------

Na sebi sam nosila neku haljinu do koljena. Izgledala sam dobro u njoj...valjda.

Stvarno sam htjela da večeras bude dobro veče. Nakon svega onoga, dobro bi nam došlo malo zabave.

Izašla sam ispred kuće, i on me je već čekao. U crnom odijelu izgledao je savešeno.

R:"Izgledaš... Wow"

"Stvarno?"- spustila sam glavu jer sam osjećala da crvenim.

Onda sam se odjednom nalazila naopačke na njegovom ramenu.

"Ma šta radiš budalo?!"- vrištala sam i smijala se.

R"Neću da te pustim dok ne kažeš ja sam najljepša djevojka na svijetu"

"Ma daj Relja"

Na to me je samo krenuo vrtiti sve brže i brže. Osjećala sam se uplašeno, srećno i nervozno u isto vrijeme.

"Prestanii!!!"- samo sam se nadala da nas niko ne gleda.

R:"Reci, pa hoću"- prevrnula sam očima, i promrmljala:

"Ja sam najljepša djevojka na svijetu"

R:"Ni ja te nisam čuo. Opet!"- do tad je bio ozbiljan ali se i on krenuo smijati.

"JA SAM NAJLJEPŠA DJEVOJKA NA SVIJETU"

Nikad se u životu nisam proderala ovako. Dok me je tako držao, cak sam se osjećala lijepo. Nije me bilo sramota što me je vjerojatno čitav komšiluk čuo.

R:"TAKO JE"

Kao što mi je obećao, supstio me je i trebalo mi je malo vremena da održim ravnotežu.

R:"Nikad nemoj da sumljaš u sebe, važi?"

Nisam odgovarala neko vrijeme, jer sam mu se divila.

U ovom momentu, tačno ovdje, pored auta, u onom malom komšiluku sam shvatila. Volim ga.

"I ti isto"

R:"Ma ja to već znam"

Uputio mi je onaj šmekerski pogled, pa smo se oboje krenuli smijati. Kada smo se smirili ušli smo u auto i napokon krenuli.

R:"Otvori očii...sad!"

Ispred mene se nalazio najljepši restoran ikada. Na stolu su bile vrlo lijepe dekoracije, i pored njih se nalazio kamin tako da je bilo toplo.

Na zidovima su bile okačene slike, i pored prozora cvijeće. Sve je bilo savršeno.

"Ne znam šta da kažem"- jedva sam uspjela da progovorim od prevelikog šoka.

R:"Tvoj pogled sve govori"

Kada smo sjeli i naručili hranu, pričali smo o nekim ne tako bitnim stvarima.

Nekada bi se nasmijali toliko glasno, da bi se neki ljudi pored nas uplašili. Njihove reakcije su nas samo tjerale na još jači smijeh.

"Mislim da ću da puknem"- hrana je bila toliko dobra, da nisam mogla prestati jesti. Sve dok mi nije došlo da povratim od prevelike količine hrane.

Ni Relja nije izgledao ništa bolje. Zato smo narednih petnaest minuta proveli u tišini, kako bi smo mogli ustati.
                              -------

"Nemaš pojma koliko mi je divno večeras bilo"- rekla sam kada me je odvezao do kuće.

R:"Drago mi je"

Poljubili smo se za pozdrav, i ja sam otišla u kuću, znajući da nikada neću zaboraviti ovu noć.

Relja POV

Razmišljajući o njoj i svemu od večeras, vozio sam se do kuće.

Bio sam zaokupljen svojim mislima, sve dok mi nije zazvonio telefon.

Bio je to nepoznati broj, ali sam se ipak javio. Previše sam znatiželjan.

"Da?"

M:"Ćao Relja, ja sam"- nisam imao pojma kako moj tata ima moj broj ali sam izignorisao to.

"Zašto me zoveš?"

M:"Ona tvoja mala, kako se preziva?"- ovo me je totalno zbunilo i naljutilo.

"Zasto tebe to uopšte zanima?!"- pitao sam malo poviseći ton.

M:"Podsjeća me na nekoga. Upoznao sam ga u zatvoru. Tip je totalno bolestan, a i previše liči na nju"- zvučao je veoma zabrinuto.

"Šta hoćeš da kažeš?"

M:"Rekla mi je za svog tatu. Da je u zatvoru-"

"Ne misiš valjda-?"

M:"Sigurna sam. Pričao sam sa njenim ocem. Rekao mi je da i on izlazi iz zatvora uskoro. I... On nije kao ja. Ne želi da se promijeni. Nije se promijenio. Bolje da je upozoriš. I nju i njenu mamu"