𝐎𝐝𝐮𝐯𝐢𝐣𝐞𝐤 𝐈𝐯𝐚𝐧𝐨𝐯𝐚 𝐋𝐨𝐥𝐚 | 𝐳𝐚𝐯𝐫𝐬̌𝐞𝐧𝐚 ✔︎

[26] 💪

Ivan

„Šta ćemo danas da radimo?" Dok je jutarnje Sunce svojim svijetlim zracima ulazilo kroz prozor naše sobe, nas dvoje smo zagrljeni ležali na prostranom krevetu. Moja voljena žena je, kao zadovoljna mačka, protezala se u mom zagrljaju dok mi je postavljala ovo pitanje. Ja sam svakako u mislima već realizovao naš dan a i život. Nimalo se nisam bunio kada bih mi sada rekla da do kraja naših života ostanemo u našem krevetu, vodimo ljubav do iznemoglosti, zatim umorni zaspimo, pa se probudimo da jedemo i onda u krug.

„Veoma teško pitanje! Ali ja ću ti ipak ponuditi samo jedan odgovor, a to je da ostajemo u krevetu." Ljubio sam malo mjesto iza njenog uha, jer je drhtala dok sam je obilježavao po ko zna koji put, a tako sam dobro poznavao njeno tijelo. „Ali Ivane, željela bih malo da izađemo vani. Pa danima smo samo u krevetu, kako ti to ne dosadi?" Njene oči su znatiželjno posmatrale moje. „Kada si ti pored mene, kako mi to može biti dosadno?" Mazio sam njen nos i šaputao ove riječi. „Nećeš me ponovo tako zadržati u krevetu sa tvojim slatkorječivim govorom. Od danas sam nova Lola i radit ćemo šta ja hoću." Nisam se ni snašao a ona je već ustala sa kreveta, prekrstila ruke na grudima i prkosno udignute glave me posmatrala.

„U redu, predajem se. Danas ti određuješ šta ćemo da radimo, ali mala bibliotekarko, dobro se čuvaj, noć ja određujem." „Kako si me to nazvao?" Tiho, skoro nečujno, kao da u glavi vraća nekakav film me upita. A onda nije trebalo puno vremena da povežem dvije stvari. Pa ja sam je nazvao bibliotekarko. Uvijek sam je tako oslovljavao u našim pismima koje sam joj tajno slao. Ako joj sada kažem ko je zapravo knjiški moljac, sve bi moglo da padne u vodu, mogla bi otići od mene glavom bez obzira, ali ako opet izgovorim laž, ali korisnu za nas dvoje mogu da još malo sebi da dam vremena, da smislim opravdan razlog zašto sam joj anonimno pisao i ponovo se pojavio u njenom životu ali pod lažnim imenom. Ustao sam sa kreveta i stao ispred nje. Jednom rukom sam joj uzeo pramen kose i vrtio između dva prsta.

„Radiš u biblioteci, a pri tome voliš knjige tako da je bibliotekarko sasvim korektan nadimak da te tako oslovljavam." Mislio sam barem ovako da kupim sebi vrijeme, koje u ostalom nisam imao. „Obuci se. Kako možeš tako..tako bez odjeće da hodaš?" Grleno sam se na ovo nasmijao, dok je njen pogled bio svuda po mome tijelu, ja sam je još više sebi približio. I dalje sam obožavao kada je bila stidljiva, možda je to i bila prva osobina koju sam kod Lole i zavolio. „Grešnice mala, vidio sam gdje ti pogled ide, ali kao što si sama rekla danas imamo dan kako si ti zamislila. Bez brige uskoro će večer." Namignuo sam joj, pa smo se potom počeli oblačiti svako svoju odjeću. Na kratko sam odahnuo, nadam se da sam uspio barem malo da joj skrenem pažnju.

Dan je bio divan, sunčan. Zajedno smo išli jedno pored drugoga, držeći njene prste u mojoj ruci. Taj dodir naše kože bio je tako intiman, i tako prokleto naš. Stali smo kod jednog uličnog prodavača gdje sam nam kupio po kokice. Nije prošlo puno, oko nas su se stvorili jato golubova i Lola sva u osmjehu im je bacala kokice. Izvadio sam telefon, i dok nije obraćala pažnju na mene, fotografisao sam je. Potom smo nastavili našu šetnju. „Vidi Ivane, koliki je medo." Nije se stidjela pokazati svojim kažiprstom velikog plavog plišanog medvjeda. Mhm dolazilo mi je u sjećanje da je prije mnogo godina voljela da spava jedino ako je između nas bio medvjedić. Eh kad se sjetim koliko sam bio ljubomoran na tu stvar. Kako ga je samo mazila, a potom tepala slatke riječi koje su meni trebale biti upućene.

„Ako ga želiš, on će biti samo tvoj." Nevoljno sam priznao. „Jesam li ja ikada tebi rekla koliko ja tebe volim?" Sva srećna svojim rukama je grlila moj vrat i bacila se na moje grudi. Uz malo cjenkanja uspio sam da kupim plišanog medu, kojeg je Lola odmah uzela u svoje ruke. Potom je ona sva srećna kao mala djevojčica poskakivala nogama dok je hodala putićem. Stvarno je bio u pravu onaj koji je rekao da sreću čine male stvari. Došavši nazad, otišao sam odmah u kuhinju da nam donesem užinu. Nasjeckao sam na voće, i nasuo prirodni sok i sve na tacni zaputio se do nje, ali nje nije bilo u dnevnoj sobi. Idući stepenicama uočio sam da leži na našem krevetu, jednom rukom je držala medu, a drugom je čitala knjigu. Sve sam to ostavio na noćni stočić i ugnjezdio se kod nje, tačnije pored njenih nogu.

„Mhmm kako su samo mekane na dodir." Plesao sam prstima po toj mekanoj koži. „A ne, ovaj put Ivane. Uvijek me prekineš na ovome dijelu knjige, a tako moram da saznam šta će se to dogoditi." Negodovala je, ali znam da je uživala u ovome što sam joj radio. „Čitaj mi šta se radi u knjizi. Obećavam da ću te slušati." Riječi su tako tekle iz njenih usana, da sam omađijano slušao. Tek sada vidim koji sam ja zapravo srećan čovjek imam nju i više mi ništa ne treba u životu. Dobro možda i treba nam nešto ali nikada o tome nisam pričao sa njom.

„Ovaj.. Lolo.. šta bi ti rekla kada bi ja rekao da želim malu djevojčicu koja će biti preslikana kopija tebe." Njen pogled se dugo zadržao na knjizi a ruke su ostale mirne. Nadam se da nisam rekao ništa pogrešno. „Želiš djecu? I to sa mnom?" Nekako je to čudno govorila kao da ni sama nije vjerovala šta sam je maloprije i upitao. „Bože Lolo, naravno da želim ih sa tobom. Sa kim drugim bih ja to i htio?" „Možda sa Natašom?" Jesam li ja vama ikada rekao koliko je moja Lola lijepa žena kada se ovako ljubomorna. „Trenutno sam sa tobom. U braku smo. Nikakva Nataša ne dolazi u obzir. Mada kad već pitaš..." Nisam ni završio dobio sam udarac njene ruke u moje rame. „To boli, znaš li?"

„Je li nekada bilo nešto između vas dvoje?" Sjela je tačno ispred mene ali joj je svuda lutao po meni. Mislim da se plašila da sam s Natašom spavao. „Ne ništa nije nikada bilo između nas. I onaj poljubac što si onda vidjela, to je ona počela. Ja je nikad prvi ne bih poljubio." Počela je da češka svoju kosu. „Aha, a ti jadničak se nisi uspio od nje odbraniti." „Jesi li ti to bila ljubomorna? Onaj dan kada si bila u kafiću s Majom i Mateom, ja sam tako uživao dok si ti gorjela od ljubomore." Nagnula se na jastuke i raširila noge samo za mene, dok sam se smještao do nje. „Ja.. da budem ljubomorna? Na nju? Bože svašta Ivane, šta sve tebi neće da padne na pamet." Divna je ovako dok je gledam.

„Nećemo sada o Nataši, ja želim da imam djeccu sa tobom." Nisam se ni snašao, njene ruke su grabile moju majicu a njeni nokti su ispisivali trag po mojoj koži. „Za par dana se vraćamo, i onda ćemo svi da sjednemo da pričamo, ti, ja, Oleg, Matea i Anđelo. A do tada mi imamo mnogo važnijih obaveza." Njen smijeh sam utišao svojim usnama, dok me ona sve više i više sebi privlačila.

Uživajte u sniježnom vikendu ❤️