Poruke koje ti nikada neću poslati

Part 1

Hej, 

Iako ne znam na čemu sam odavno, to ne znači da si napustio moje srce i misli za sekundu. Uvek si bio moja želja, moja tiha patnja i varnica koja me je grejala kroz najhladniju godinu života. Nikada u životu nije sve med i mleko, ali sve ono što je za jednu dušu preteško, lakše je za dve. Nadam se, da ćemo kao nekada, sesti zajedno u park, popiti pivo kao dva najveća mangupa i 'klošara', slušamo muziku i doživimo one naše lepe dane. Smejući se tvom pevanju mađarskih pesama, golicanju do kasno u noć i zagrljajima koji nikada nisu prestajali. Zagrliš me, gledamo zvezde, tu i tamo poželimo po koju želju, pa se posle šetamo po selu, smejemo se toliko glasno da ceo univerzum čuje naš smeh. Uberemo po šljivu i gađamo se kao deca na ulici, pa kada neko izleti iz kuće i pojuri nas, trčimo kao deca od deset godina. I sve je tako lepo, bez problema, bez trzavica...Posle svratimo na naše mesto, gde smo sami sa našim srcima. Sednem ti u krilo i satima pričamo i držimo jedno drugog u naručju. Da ti kažem kako te volim, kako sam ti poklonila najlepši i najveći deo sebe. Kako u meni cveta tvoje ime i sija tvoj lik poput Sunčeve svetlosti. Da nema više noći kada mi srce utrne od plača jer tebe nema pored mene. Da si tu da te zagrlim i da se osetim jačom neko ikada. Zajedno možemo da isušimo okeane, pomerimo planine, da dotaknemo zvezde i ono iznad njih još neistraženo. Da satkamo našu galaksiju, svet pun ljubavi, smeha i zajebancije, kao večna deca. Nas dvoje, nikada nećemo biti tužni, jer imamo jedno drugog, jer znamo da nismo sami nikada čak i kada je cela porodica protiv nas. Ceo svet. Kada smo se svađali, mrzeli, a u stvari, nikada se jače voleli. Nismo dobri sa rečima, ni ti ni ja, ali smo uvek očima znali jedno drugom da kažemo sve. Zagrljajima. Da, znam da ne ljubiš bilo koga u čelo. Ne pamtiš svaki detalj nečijeg života ako ti do tog nekog nije stalo. Ne vezuješ mi kosu jer ti nije stalo, ne oblačiš mi patike da se ja ne saginjem, ako ti nije stalo. Ne držiš me za ruku dok se oblačim jer sam smotana i sapletem se o sopstvene noge. Ne ljubiš me u vrat jer ti nije stalo. Lažeš. Ja znam da ti je stalo. Voliš me. Voliš da mi pokloniš kutiju cigareta nedeljom jer znaš da nemam, iako ti nećeš imati. Da me podigneš i zavrtiš tako da se osećam kao princeza. Pridržiš mi jaknu kao pravi džentlmen, iako si kreten. Ko još primećuje da sam se ofarbala iz plavog u malo svetlije plavo? Ti. 

Pa eto tako, večeras hoću da ti kažem, da sam jača od svakoga. Da volim više od bilo koga i da i ja primećujem kada se ti ošišaš sa keca na nulu. Da primećujem tvoj blistavi osmeh i da obožavam da te gledam rumenih obraza. Volim kada me zagrliš i ponašaš se kao beba. Kad se maziš i kada se buniš što ti ne češkam glavu. Volim što si buntovan, što si na kraju puta uvek tu. Čak i to što nećeš da priznaš neke stvari. I to što si ljubomoran ali se praviš da pitaš iz čiste radoznalosti. Što svakog trena znaš gde sam i što se interesuješ za mene. 'Alo bre, što me voliš. 

Obukla sam se danas toplije, da znaš. Ne nosim onu kratku majicu i nije mi hladno. Nosim džemper koji miriše na tebe, na tvoj parfem. I položila sam još jedan ispit. Znam da si bio ponosan kad si me pitao za faks. Hej ti, ni sto mora, korona, roditelja, društva, smakova sveta, me od tebe neće odvojiti. Nije do sada, neće ni od sada. 

A ja ti danas želim laku noć, slatke snove i da se volimo uvek ovako. Nenormalno, ludo, možda čak i bolesno. Ali da se volimo. Da i dalje budemo luđi od svih, da se svi čude i krste. Jer to smo mi, nenormalno neobjašnjiva emocija. Povezanost na sto načina, toliko različiti, a opet toliko isti. Toliko zavisni jedno od drugog. Ako ti kažem da idemo na kraj sveta, daš mi ruku? 

I danas te volim, 

Tvoja.