Soba 315🔚

XV

Mia

Sedim na terasi, pijem kafu i čitam knjigu kad mi zazvoni telefon.

- Halo

- Vi ste Mia Stanković? - kaže sa druge strane nepoznat glas.

- Da?

- Ja sam Jovan, Vukov drug.

- Da?

Ne razumem zašto me on zove.

- Vukova majka je u bolnici. Znam da si mu asistenkinja pa bih voleo sa dođeš jer ja imam obaveza, a ne mogu samog da ga ostavim.

- Naravno, doći ću. Pošalji mi adresu. Odmah dolazim.

- Samo nemoj reći Vuku da sam te ja zvao. - nesigurno kaže Jovan.

- Neću.

I prekinem.

Nisam ni skontala da nisam ni završila razgovor a krenula sam da se oblačim.

Ko zna kako mu je. Znam da nije provodio sa njom vreme i znam da će ga to progoniti. Ispod maske radoholičara, on je jedna duša od čoveka. Toliko brinem. Samo ne znam zašto.

Jovan mi je poslao adresu i na kojem je odeljenju. Svratila sam usput u "Starbucks" gde sam uzela kafu. Sigurna sam da bi mu prijala.

Ulazim u bolnicu, a potom i na odeljenje hirurgije i vidim njega na stolici. Izgleda... Tužno i zabrinuto. Kosa mu je razbarušena, skinuo je sako, košulja mu se razgužvala a kravata olabavila.

Dođe mi da ga zagrlim i poljubim da sve njegove muke prođu. Okej Mia. Ne možeš tako da misliš. Iskoristio te je i sve što se danas desilo i prethodnih dana nije ništa, samo se brineš jer, ipak mu je majka na operaciji. Za svakog bih tako.

U trenutku kada me  je pogledao videla sam da želi da plače, ali neće. Verovatno jer misli da će tako ispasti pička. Tako svaki muškarac misli. Gurnula sam mu kafu u ruke i hteo je nešto da kaže ali pretpostavljam da nije hteo da se raspravlja.

Kada je sestra izašla iz sale odmah je ustao, a za njim i ja i kako je pričala ja sam ga uhvatila za ruku. Jednostavno sam osetila tu potrebu da treba da zna da nije sam i da ga ne krivim. Znam da krivi sebe za svoju majku i kad sam ga odvukla na stolicu položila sam njegovu glavu na svoje rame i on je počeo da plače.

- Sve će biti u redu. - rekla sam.

I mislim tako. Sigurna sam da će se njegova majka izboriti i da će biti sve okej. Jače sam ga zagrlila.

Ne znam koliko je prošlo od kad je zaspao. Izgleda tako mirno dok spava u mom zagrljaju. Mogla bih da se pomerim, ali ne želim. U tom trenutku izlaze doktori i sestre iz operacione sale. Prodrmam ga i on odmah ustane, a za njim i ja.

- Doktrore kako je? - pita Vuk.

- Operacija je bila teška ali je na kraju prošla odlično. Vaša majka je jaka žena. - kaže doktor zadovoljno.

- Kada mogu da je vidim?

- Tek kada pređe na odeljenje nege. Trebalo bi prekosutra.

- U redu. - kaže Vuk i ode da sedne na stolicu.

Sestra iza doktora se pomeri do mene.

- Vi ste verovatno njegova devojka.

Zbunim se.

- Ovaj... N...

-Pazite ga. Znam kako mu je. - kaže sestra.

Samo klimnem glavom.

- Vuč... Ovaj šefe, ajde idemo. Ne možemo više ništa da učinimo.

- Mislim da smo prevazišli odnos šefa i radnika Mia.

Nasmešim se malo i on mi uzvrati.

- Idemo. - kaže.

Pošto je njegov auto uzeo Jovan idemo mojim.

- Ja vozim. Idemo do kuće moje majke. - kaže Vuk.

Klimnem glavom. Ceo put je ćutao. Nakon nekih pola sata smo stigli do kuće njegove majke. On izađe, a i ja za njim.

- Želim da budem sam. - odsečno kaže.

- Ne želiš.

- Želim! - ubrza hod.

- Ne želiš! - sustignem ga.

Otvori vrata od kuće i ja brzo uđem da mi ne bi zatvorio pred nosom.

- Trebalo bi da ideš kući. - kaže iznervirano.

- A ti bi trebalo da legneš da spavaš. - kažem prkosno.

- A ti bi trebalo da mnom. - nasmeje se cinično.

- Čak si i sad sposoban da budeš manijak.

Isplazi se, pa se i ja njemu isplazim. Nakon toga me ipak posluša i legne da spava. Dok je on spavao ja sam mu napravila ručak. Skuvala sam supu i špagete, a on je u međuvremenu ustao.

- Šta radiš to?

- Napravila sam ti ručak.

- Zašto?

- Kako zašto?

- Zašto se toliko trudiš oko mene?

- Samo se stavljam na tvoje mesto. - kažem i slažem.

Ni sama ne znam šta se dešava sa mnom.

- Aha. Kako da ne. - kaže sarkastično.

- Da odem?

- Želiš li to?

- Ammm... Ovaj... Zvoni mi telefon. Moram da se javim.

Ustvari telefon mi nije zvonio, nisam znala šta da mu odgovorim na to pitanje.

- Ovaj... Moram da idem... Andrea me zove kaže da je hitno. - slažem, naravno

- Aha. Okej. - kaže i nasmeje se.

Prozreo me je.
Pocrvenim.

- Ajde slobodno idi slatkice. - kaže nasmejano

Još više pocrvenim, uzmem stvari i krenem da izletim napolje ali me zaustavi njegova ruka. Nagne se prema meni i kosu mi skolni iza uveta.

- Videćemo se ludačo. - prošapuće

Brzo sam izašla, crvena kao bulka. Izblamirala sam se. Još gore je što imam osećaj kao da moje telo želi njegovo. Želim ga kao onda u sobi 315.

Novi deo❤️
Hmmmm... Šta se to ovde dešava???

Vaša Emotivnaaa