Soba 315🔚

XIII

Mia

Ušla sam u kancelariju iznervirana. Ko je taj kreten? Lažovčina jedna! Ma kada ga nađem udaviću ga! On će moju Andreu da dira! Kakav kreten! Uzela sam telefon i naručila kafu. Ne mogu sama sa pravim iznervirana sam. Zašto su mi uvalili drugu smenu? Jebeni Vuk. Gde je on, tu sam ja. Tako je zahtevan. Ceo dan će da bude u kancelariji. Zašto mu ja trebam?! Hoću kod Andree! Potrebna sam joj. Laktovima sam se nagela na sto, glavu sam spustila i stavila na dlanove. Toliko me boli glava i duša me boli. Zašto se plašila da nam kaže? Ona je oduvek želela dete, ali sa čovekom kojeg voli. U životu se nikada ne može ništa predvideti. Čujem kucanje.
- Uđi! - proderem se.

- Vaša kafa. - kaže jedna devojka kojoj ne znam ime.

- Hvala. - kažem, ne podižući glavu sa dlanova.

- Jeste li dobro? - nežno me pita.

- Dobro sam. - kratko odgovorim

- Sigurno?

- Rekla sam da sam dobro! - povisim glas, a ona se trgne.

- Joj, izvini. Nisam želela da se proderem. Imam mnogo loš dan. - iskreno kažem.

- Nema veze. Mogu li nešto da učinim za vas?

- Nemoj da mi persiraš. - razvedrim se.

- U redu. - veselo kaže i krene da izađe.

- Eej! Kako se zoveš?

- Mina.

- Ja sam Mia. Drago mi je.

- Takođe, i ako nešto treba na prvom sam spratu, prva vrata levo. - kaže nežno i izađe.

Nasmešim se, uzmem kafu i okrenem stolicu ka prozoru. Tako sam se lepo zavalila u stolicu da nisam ni primetila da neko stoji u kancelariji.

- Izvini što ometam tvoje uživanje u pogledu, ali ja sam došao i sedim u kancelariji već pola sata čekajući da mi doneseš kafu. - reče iznervirano.

Nisam morala ni sa pogledam ko je, znala sam sa je to Vuk, jedini je on ovako naporan.

- E pa napraviću ti kafu kad mi odgovoriš na pitanje.

- Pucaj. - nasmejao se kao da zna šta ću da ga pitam.

- Zašto si me presvukao sinoć?! - pitala sam i osetila sam toplotu u obrazima.

- A ti bi volela da si ostala da spavaš u neudobnoj haljini?

Izgledao je kao da ga ovi zabavlja.
Ostala sam bez komentara ovo.

- Nije ti prijao moj dodir. - rekao je i približio mi se.

- Nije ti se svidelo šaranje mojih ruku po tvom telu.

Prstima mi je prešao po vratu, a ja sam se naježila. Video je moju reakciju, pa se nasmejao.

- Donesi mi kafu. - šapnuo mi je na uvo i udaljio se.

- Da i još nešto, ne dolazi više u trenerkama, nisi kod kuće, na poslu si. - rekao je hladno.

- Nisi mi odgovorio na pitanje! - proderala sam se, ali on je već otišao.

Kako je tako brzo promenio raspoloženje. Kako može biti tako hladan. Mnogo je komplikovan. Napravila sam mu kafu, ponela svoje beleške da mu prepričam njegov današnji dan i ušla sam u kancelariju bez kucanja.

- Umeš li ti da kucaš?!

- Mislim da smo to prevazišli.

Ćutao je.

- Evo Vam kafa.

- Hvala.

- Danas nemate apsolutno ništa. Jedino treba papirologijom da se zabavite. Evo Vam računi.

Namrštio se.

- Moraš mi pomoći sa ovim.
Sela sam na stolicu za klijente, uzela papire i čitala. On nešto potpisuje, pa šalje preko mejla neke dokumente. 

Ćutali smo dugo, dok ja nisam progovorila.

- Pa šefe, ja ne mogu da ćutim. Kako ste mi danas? - rekla sam veselo i sakrstično.

- Dobro sam, a Vi?

- Pa uvek može bolje.

I tako smo započeli razgovor. Pričali smo o poslu. Pitao me je kako mi se sviđa, da li planiram da ostanem na ovoj poziciji ili da idem dalje. Ja sam njega pitala kako je sve započelo. Sve mi je ispričao. I smatram da je inteligentan čovek iako je naporan i komplikovan.

- Kada sam te doneo u stan, nisam mogao da ne primetim sliku tebe i tvoje porodice. Kakva ti je porodica?

- Pa mi smo normalna porodica. Imamo novca taman koliko treba. Volimo se. Nikad se nismo posvađali. Nažalost, moju porodicu činimo samo mama, tata i ja. Želela sam brata ili sestru, ali mama posle mene nije mogla da ima dece, ali svejedno je tata mnogo voleo, a i mene. A Vaša porodica?

- Otac mi je umro pre tri godine od infarkta srca. Majka je živa, ali retko je viđam. Radim previše i ne mogu da nađem vreme. Takođe sam jednac.

- Uvek možete da nađete vreme za svoju majku. Ona stari i sa Vam kažem u svakom trenutku može nešto da se desi, dobro ili loše, i što više provodite vremena sa njom, dok nije kasno. Kajaćete se posle. - nežno sam rekla zaboravivši na sve što se desilo sa njim pre.

- U pravu si. Večeras ću otići kod nje. Nego jel imaš neko društvo sa kojim si bliska?

- Imam. - nasmejala sam se.

- Andreu i Dariju. One su mi najbolje drugarice i sa njima provodim najviše vremena. Nas tri smo tako različite, a super se slažemo. Naravno pored njih imam još prijatelja, ali njih dve zauzimaju posebno mesto u mom životu, a Vi?

- Naravno da imam. Sa njima izlazim i pijem, a i pričam. Marko i Tadija se druže odmalena, a Jovan i ja odmalena. Nas četvorica smo se spojili tek u 5. razredu osnovne i od tada ne prestajemo da se družimo.

Začudila sam se na ime Jovan. Jovan, Jovan, da nije to taj? Ma nije. Nemoguće, pa videla bih ga u klubu sa njim, a Vuk je bio sam. Sećam se. Moram da proverim.

- Šta je bilo? - pita me začuđeno.

- Ma ništa, zagledala sam se.

I tako smo pričali o nebitnim stvarima. O svemu smo pričali sem o ljubavi.

- E to je to. Slobodna si. Vidimo se prekosutra.

Uzela sam svoje beleške, a njegovi dlanovi su, odjednom, preklopili moje.

- Hvala ti. - nežno je rekao.

Klimnula sam glavom i nasmejala se, a potom izašla iz njegove kancelarije. Pokupila sam svoje stvari, a zatim izašla iz firme.

Novi deoo je tu😊
Pišite mišljenje, kritike, pohvale, jako bi mi značilo.
Uživajte💖

Vaša Emotivnaaa💖💖💖