Skriveni uzdasi 🔚🔚🔚

17.deo

Rejcel

Dok cekam Miju da dodje,proveravam mobilni da li imam neku poruku ili poziv. Par obavestenja ali nista bitno. Setim se da pozovem nanu da joj kazem da cemo imati Miju na rucku da postavi jos jedan  servis za rucanje. Dok zavrsavam poziv i spustam slusalicu bacim pogled oko sebe i ugledam njega. Njega. Onog kog ceo dan zamisljam kako me gleda,dodiruje. Pored njega stoji Mia i plavokosi visoki momak koji predpostavljam da je Dzimi. Dzon me posmatra i jednostavno me hipnotise ocima i svojom pojavom da i ja njega samo gledam. U jednom trenutku pogledima delimo deo po deo sebe,a u drugom vidim da ga Dzimi vuce sa sobom negde. Mia mi prilazi.
-Jel sve u redu?-upitam je jer mi je delovala kao
uznemirena.
-Jeste,ali moj brat  i njegov najbolji drug su zaista nekad debili.
-Sta se desilo?
-Pricacu ti kasnije,a sad ne mogu da docekam da me provozas. Osecam se poput deteta koji ceka na red za ringispil.
-Hhaha... Evo,polazimo. Nego uzmi moju kacigu. Sledeci put kad budes zelela da se provozamo ponecu dve. Bezbednost na prvom mestu. Ne bih zelela da me tvoj brat grdi ili bije,videla sam koja je stena od coveka.- nasmejala se.
-On samo tako izgleda,a zapravo je kao plisani meda.
- Ako ti tako kazes,mada ne deluje mi tako. Sedi i drzi se. Nemoj da se plasis u sigurnim si rukama.
-Vaziii. -stavila je kacigu i sela iza mene. Priznajem svi su nas gledali,a meni iskreno prvi put nije bilo neprijatno. Mia se smestila i obuhvatila svoje ruke oko mog struka.
Setila sam se kako me je proslog dana tako drzao Dzon i pozelela da mozda nekad i njega provozam na svom motoru. Zasto jebeno na svakom koraku samo o njemu razmisljam? I zasto me je tako gledao malopre?
Ahhh..
Posle cu o tome razmisaljati sad zelim da Miji priredim nezaboravno popodne. Krenuli smo sa parkinga gde smo sve ostavile u prasinii. Cujem je kako se smeje dok nam vetar udara svez vazduh u telo. I drago mi je zbog toga. Nije ona losa devojka, samo drugi ne vide to predivno bice koje se krije unutar nje.

***
Posle neverovatne voznje stigle smo u garazu moje kuce i iskljucila sam motor.
-Ovo je  bilo neverovatno. Hvala ti puno sto si mi omogucila da osetim ovu vrstu srece i adrenalina.-Mia me gleda tim divnim ocima,a osmeh joj krasi to divno lice.
-Drago mi je da ti se svidelo,kad god pozelis samo kazi i provozacu te.
- Kao sto sam ti rekla veoma malo imam prijatelja,ali ovo je bilo nesto najlepse sto je jedan prijatelj mogao da mi ucini. -zagrlila me je snazno. Osetila sam se ranjivom. Da li je moguce da toliko ima lose iskustvo sa ljudima koji je okruzuju.
-Hejjj..(zagrlila sam je jace ) ne znam kakvi su to prijatelji bili ali ja ti obecavam da necu odustati od tebe i naseg prijateljstva. - odmakla se od mene gde su joj oci bile suzne ali ipak nije im dala da se izliju te suze izdajice.
-Nemoj da places,hajde da udjemo u kucu upoznaces moju nanu i deku i da rucamo. Nana nas vec sigurno ocekuje.
- Hajde.- osmehuje mi se i povedem je do ulaza u kucu.
-Nano stigle smo.-uzvikujem a iz kuce se sire mirisi blazenstva.
-Ooo duso dobrodosle. (Baka izlazi iz kuhinje sva ozarena,nasmejana i naravno udesena  kao da ide u pozoriste.Zna da ostavi savrsen utisak .)Ja sam Helena,Rejcelina baka.- pruza ruku Miji koja je rado prihvata.
-Mia,drago mi je. Zao mi je sto sam ovako banula.
-Boze,taman posla. Sto vise ljudi to bolje.  Sem toga ja kad kuvam,kuvam kao da nas u kuci ima desetoro.Rejcel duso dok ja pokazem Miji gde se nalazi kupatilo kako bi se osvezila,pronadji dedu pa dodjite da rucamo.
- Vazi nano. -Izlazim u zadnje dvoriste gde cujem lupanje iz radionice. Opet nesto majstorise. Ova penzija ce zaista od njega napraviti stolara,nedostaje mu teren i jurnjava za kriminalcima.
-Deko...
-Hej sampione... -sedi na stolici i spaja parcice drveta precizno isecene na njegovim masinama.
-Sta radis?-pitam ga i cucnem pored njega poljubivsi ga predhodno u obraz koji je bio gladak i nezan. Policija ga je naucila da je urednost glavna stavka jednog policajca,valjda zato on i baka funkcionisu jer je i ona takva. Perfekcionista.
-Pravim kucicu za ptice.- pokazuje mi i zaista je lepo izgledalo.
-Bas je lepo. Deko baka je postvila rucak,dosla mi je drugarica iz skole pa da svi rucamo.
-Odmah mila. -Deka je polako spustao delove na radni sto  i zeleo da krene ka kuci ali sam se setila neceg.
-Deko...moram nesto da ti kazem.
Okrenuo se ka meni i sva njegova paznja bila je usmerena ka meni.
-Slusam mila,kazi...
- Sinoc na treningu dok sam bila na pauzi Danijel mi je ispricao kako je poceo da se bavi boksom. Takodje mi je ispricao i kako ste ti i nana bili jedini koji ste mu pomogli da se snadje kad niko nije zeleo. Ispricao mi je kako si ga pomirio sa ocem i kako si mu  kasnije pomogao da otvori klub. Pomogao si mu da od loseg zivota ucini pravu stvar i promeni svoj zivot iz korena. Zelela sam samo da ti kazem da sam jako ponosna sto sam tvoja unuka. Poistovecujem se sa njim, jer da me niste primili kod vas bila bih na ulici i ko zna sta bi bilo sa mnom. Podarili ste mi novi zivot i njemu ste ,i ko zna koliko ste zivota mladih spasili katastrofe, a da ja to ne znam,sto pokazuje da ste divni i posteni ljudi. Hvala ti deda. Mozda nikad necu moci da ti se zahvalim i da ti vratim sve ovo sto cinis za mene ali zelela sam da to znas.
-Ooo sreco moja...-prisao mi je i poljubio u kosu zagrlivsi me. Osecala sam se kao devojcica od pet godina.
-Hej vas dvoje polazite. Meni i Miji polazi voda na usta dok posmatramo ove socne cufte,svinski odrezak i cokoladni wafl.-baka uzvikuje sa terase.
-Ne znam za tebe,ali mene je kupila jos kod cufti. Sampione ti si lepa,pametna ali da li si i brza? Ko zadnji magarac. -deda je trcao a ja ostala u cudu kako me zeznuo.
-Deda nisi fer..
-Kad si gladan nisi sav svoj - vice a ja trcim za njim...  naravno deda je bio pobednik gde sam ja ponosno sa osmehom nosila titulu "magarca".