Zg Hercegovac 🔚

XX Poglavlje

Spremamo se mi na taj jebeni dernek koji je Mate organizirao, a sve me strah što me zapravo čeka.

Poznavajući njega ne može ovo  izaći na dobro da jebe rak raka. U najboljem slučaju možemo završiti tako da nam skinu junf na dupetu, a o najgorem ne želim ni razmišljati.

Jedino što znam kad je ona budala od mog brata u pitanju je to da ništa ne znam.

Od svih nas jedini čovjek koji nema ni grama brige je Mate. Briga njega kakva je, čija je, njemu je jedino bitno da ima rupu u koju će se on utrat, a jeli valja il ne koda je to bitno.

Jednom je neku staru curu sprčio. Danima je on pričao o njoj i kako se samo žida, da se nijedna nije tako židala kao ta. Kad ga je Ivan pitao od kud mu želudac za takve stvari rekao mu je i to uvrijeđeno ' bogati te neću sa njom dicu praviti. Utro ga, istro i aj vozdra'.

Svi smo okretali očima dok je on jedini uvijek hodao s osmjehom na licu. I sad dok se spremam sve me strah pomisliti što je pripremio, ali opet znam da idemo kod Marka u kafić pa mi nekako lakše bude.

Siguran sam da će Marko sve to držati pod kontrolom inače mu odoše jaja ako Anđa sazna.

" Kuronja jesil spriman sriću ti đava odnija?"

Uleti namontirani Mate u sobu dok oblak parfema ostaje za njim.

" A jesi se našprica krvi ti mile."

Kažem dok osjećam njegov parfem čak i u ustima.

" Krvi ti vazda moraš biti spreman. Šta ako uniđe neka na koju mi kurac trza, a ona vonja. Ovako moj parfem prikrije mirise i ja taslačim krvi mi do amena."

" Oduran si. Točno bi se ispovraćo."

Kažem dok mi se želudac okreće na te njegove gnjusne primjedbe.

" Bogati povraćaj ali kroz malog. Da si više povraća ne bi te sad spremali u nejebicu."

Kaže bacivši se na moj krevet.

" Samo ti seri slunto. Naiće i za te neka mala koja će ti guzičicom zavrtiti da neš znati jer povraćaš ili samo pljuckaš."

Kažem mu dok se zgražava na moje komentare.

" Krv mi rađe bi ga drka doživotno nego da jednu te istu slušam i ne daj Bože gledam cili život."

Kaže te složi facu isto kao da će povraćati.

" E jesi manit krvi ti mile. Aj diž se i polazi. Iđemo."

Kažem dok on već skače poravnavajući svoju košulju na kojoj je rukave potfrknuo skoro do laktova.

Silazimo niz stepenice dok nas žandar sve čeka u kuhinji. Čujem ju već kako drži predavanja Ivanu te bi se najrađe nasmijao.

Ivan je jedini od nas svih samozatajan te kod njega nikad ne znaš na čemu si, ali da ga voli umočiti voli i to više nego Boga vidjeti.

" Evo i slunte stigoše."

Kaže baba odmjeravajući nas.

" A jeste lipi se vam sriću đava odnija."

Kaže dok joj lice krasi osmjeh.

" Nu dođider da te baba priglida."

Kaže mi na što se zaputim prema njoj jer izbjeći tu ženu jednostavno je nemoguće.

" A jesi mi se uredia krvi ti iz nosa."

Kaže baba te pljune na prst kojim mi zaliže obrvu. Ne znam je li bi plakao ili se smijao ali ni malo odgovarajuća situacija.