Tako sam živeo sam, bez ikog sa kim bih mogao istinski razgovarati, sve dok mi se, pre šest godina, nije desio kvar na motoru aviona u pustinji Sahari.Morao sam pokušati sasvim sam izvršiti ozbiljnu popravku. Za mene je to bilo pitanje života ili smrti. Imao sam pitke vode za osam dana.Prve večeri zaspao sam na pustinjskom pesku hiljadama kilometara daleko od najbližeg naseljenog mesta. Bio sam usamljeniji od brodolomnika na splavu nasred okeana. Možete onda zamisliti moje iznenadjenje kad me je u zoru probudio neki čudan glasić. Rekao je:
- Molim te... nacrtaj mi ovcu!
- A?
- Nacrtaj mi ovcu...
Skočio sam na noge i protrljao oči pitajući se da li to sanjam. Ali nisam sanjao, ispred mene je stajao neobičan čovečuljak ozbiljno me promatrajući.Evo njegovog portreta koji sam, kasnije, uspeo da nacrtam:
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ali moj crtež nije tako lep kao njegov lik. To nije moja greška. Odrasli su me, kad mi je bilo šest godina, obeshrabrili u mom slikarskom pozivu, te tako nisam ništa naučio da crtam sem zmijskog cara spolja i iznutra. Gledao sam, dakle, ovo prividjenje širom otvorenih očiju. Ne zaboravite da sam se nalazio hiljadama kilometara daleko od bilo kog naselja. A nije izgledalo da je čovečuljak zalutao, niti da je umoran, gladan, žedan ili uplašen. Nije nimalo ličio na dete izgubljeno usred pustinje, hiljadama kilometara daleko od bilo kog naselja. Kada sam napokon uspeo progovoriti,rekao sam:
- Ali... šta radiš ti ovde?
On mi tada ponovi, sasvim tiho, veoma ozbiljno:
- Molim te... nacrtaj mi jednu ovcu...
Kako je tajanstvenost delovala na mene snažno nisam se usudio da ne poslušam. Ma koliko sve to izgledalo besmisleno hiljadama kilometara daleko od prvog nastanjenog mesta u pustinji, izvadio sam iz džepa papir i olovku. Ali se tada setih da sam u životu učio geografiju, istoriju, matematiku i gramatiku, te rekoh čovečuljku (malo mrzovoljno) da ne znam da crtam. On mi odgovori:
- Nije važno. Nacrtaj mi ovcu.
Kako nikad nisam crtao ovcu, nacrtao sam mu ponovo svoj prvi crtež. Onaj što predstavlja zmijskog cara spolja. I bio sam preneražen kad sam čuo kako mi čovečuljak odgovara:
- Ne! Ne! Ja neću slona u zmijskom caru. Zmijski car je vrlo opasan, a slon je vrlo glomazan. Kod mene je sve tako malo. Treba mi ovca.Nacrtaj mi ovcu.
Tada sam počeo da crtam.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
On je pažljivo posmatrao, a zatim reče:
- Ne! To je već sasvim bolesna ovca. Nacrtaj mi neku drugu.
Crtao sam dalje.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Moj prijatelj se nasmešio blagonaklono i rekao:
- Vidiš dobro i sam... to nije ovca, to je ovan. Ima rogove...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ponovih, dakle, još jednom svoj crtež, ali i on je bio odbijen kao i prethodni:
- Ta je opet suviše stara. Ja hoću ovcu koja dugo živi.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Tada, nemajući više strpljenja, pošto sam se žurio da rasklopim svoj motor,nažvrljah crtež.I dobacih:
- Ovo je kutija. Ovca koju želiš je unutra.
Bio sam vrlo iznenadjen kada sam video da se lice mog malog sudije ozarilo:
-To je upravo ono što sam tražio! Misliš li da će toj ovci biti potrebno mnogo trave?
-Zašto?
-Zato što je kod mene sve tako malo...
-To će joj sigurno biti dovoljno. Dao sam ti jednu sasvim malu ovcu.
