Tako sam saznao još jednu važnu stvar: da je planeta na kojoj je rodjen jedva malo veća od neke kuće! To me nije mnogo iznenadilo. Znao sam dobro da osim velikih planeta kakve su Zemlja, Jupiter, Mars, Venera, kojima su data imena, postoje na stotine drugih koje su ponekad tako male da se jedva mogu sagledati teleskopom. Kada neki astronom otkrije jednu od njih, on joj umesto imena da je broj. Nazove je na primer,,asteroid 3251".Imam ozbiljnih razloga da verujem da je planeta sa koje je došao mali princ asteroid B 612.Jedan turski astronom primetio je teleskopom taj asteroid 1909. godine, i to samo jedanput.
On je tada svečano prikazao svoje otkriće na Medjunarodnom kongresu astronoma. Ali mu niko nije verovao, zbog njegovog odela. Takvi su odrasli.Srećom po asteroid B 612, neki turski diktator je, pod pretnjom smrti,nametnuo svom narodu evropski način odevanja. Astronom je ponovio svoj prikaz 1920. godine, vrlo otmeno obučen. I ovoga puta svi su bili njegovog mišljenja.Ispričao sam vam ove pojedinosti o asteroidu B 612 i poverio sam vam njegov broj, samo zbog odraslih. Odrasli vole brojeve. Kad im pričate o nekom novom prijatelju, nikad vas neće zapitati o onom što je bitno. Nikad vam neće reći: ,,Kakva je boja njegovog glasa? Koje su mu najomiljenije igre?Da li skuplja leptire?" Nego vas pitaju: ,,Koliko ima godina? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko zaradjuje njegov otac?" Tek tada smatraju da ga poznaju.
Ako kažete odraslima: ,,Video sam jednu lepu kuću sa geranijumom u prozorima i golubovima na krovu...", oni nisu u stanju da zamisle tu kuću. Treba im reći: ,,Video sam kuću od trista hiljada maraka".Tada će uzviknuti: ,,Mora da je jako lepa!"Isto tako, kad biste im rekli: ,,Dokaz da je mali princ postojao je taj što je bio divan, što se smejao i što je želeo da ima ovcu. Kad neko hoće da ima ovcu, to je dokaz da postoji", oni bi slegnuli ramenima i smatrali vas detetom. Ali ako im kažete: ,,Zvezda sa koje je on došao jeste asteroid B 612" ubedićete ih i neće vam dalje dosadjivati pitanjima. Takvi su oni. Ne treba im zameriti.Deca treba da budu veoma popustljiva prema odraslima.Ali, naravno, mi koji shvatamo život, mi ne mislimo mnogo na brojeve. Voleo bih da sam ovu priču počeo kao bajku. Recimo: ,,Bio jednom jedan mali princ koji je živio na nekoj planeti jedva nešto većoj od njega samog, i kome je bio potreban prijatelj..."Za one koji shvataju život, to bi izgledalo daleko istinitije.Jer ja ne volim da se moja knjiga čita površno. Ja sa toliko tuge pričam ove uspomene. Prošlo je već šest godina otkako je moj prijatelj otišao sa svojom ovcom. To što ovde pokušavam da ga opišem, to je zato da ga ne bih zaboravio. Žalosno je zaboraviti prijatelja. Nemaju svi prijatelja. I ja mogu postati kao odrasli koje interesuju samo brojevi. Zbog toga sam kupio kutiju sa bojicama i olovkama. Nije lako vratiti se crtanju u mojim godinama, kada čovek nikad ništa nije pokušao da nacrta osim zmijskog cara spolja i iznutra, i to u svojoj šestoj godini! Potrudiću se, naravno, da nacrtam njegov lik što je moguće vernije. Ali nisam sasvim siguran da ću pogoditi. Jedan crtež i uspe nekako, ali drugi ne liči više. Isto se tako malo varam i u pogledu rasta. Na ovoj slici mali princ je suviše visok. Na onoj suviše mali.Nisam više siguran što se tiče boje njegovog odela. Onda nagadjam, malo ovako, malo onako, kako znam. Prevariću se, uostalom i u nekim značajnijim pojedinostima. Ali, to mi treba oprostiti. Moj prijatelj mi nije ništao bjašnjavao. Možda je verovao da ličim na njega. Ali ja, na žalost, ne mogu da vidim ovcu kroz kutiju. Možda sam pomalo sličan odraslima. Mora da sam ostario.