Tada se pojavi lisica:
- Dobar dan, reče lisica.
- Dobar dan, učtivo odgovori mali princ koji se okrenu, ali ne vide ništa.
- Evo me ovde, reče jedan glas, pod jabukom.
- Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...
- Ja sam lisica, reče lisica.
-Dođi da se igramo, predloži joj mali princ.Tako sam tužan...
- Ne mogu da se igram s tobom, reče lisica. Nisampripitomljena.
- Ah! izvini, reče mali princ.A onda, razmislivši, dodade:
- Šta znači to ,,pripitomljena"?
- Ti nisi odavde, reče lisica, šta tražiš?
- Tražim ljude, reče mali princ. Šta znači to ,,pripitomiti"?
- Ljudi imaju puške, reče lisica, i oni love. To je prilično nezgodno! Alioni gaje i kokoši. Po tome su zanimljiivi. Tražiš li kokoši?
- Ne, reče mali princ. Tražim prijatelje. Šta znači to ,,pripitomiti"?
- To je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To znači ,,stvoritiveze"...
- Stvoriti veze?
- Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinamahiljada drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Jasam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako mepripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini nasvetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu...
- Počinjem da shvatam, reče mali princ. Postoji jedna ruža... mislim da me jepripitomila...
- To je moguće, reče lisica. Čega sve nema na Zemlji...
- Ah! to nije na Zemlji, reče mali princ.Lisica je izgledala vrlo radoznala:
- Na nekoj drugoj planeti?
- Da.
- Ima li lovaca na toj planeti?
- Ne.
- Gle, pa to je zanimljivo! A kokoši?
- Ne.
- Ništa nije savršeno, uzdahnu lisica.Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
- Moj život je jednoličan. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši suslične, i svi ljudi su slični. Meni je dakle, pomalo dosadno. Ali, ako mepripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću korake koji ćebiti drugačiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoji će mekao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li, tamo dole, polje puno žita? Ja ne jedem hleb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitnapolja ne podsećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata.Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me natebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu...
Lisica ućuta i dugo je gledala malog princa:
- Molim te... pripitomi me, reče ona.
- Vrlo rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadjemprijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
- Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemajuviše vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. Akako trgovaca nema koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Akohoćeš prijatelja pripitomi me!
- Šta treba da učinim? upita mali princ.
- Treba da si vrlo strpljiv, odgovori lisica. Najpre ćeš sesti malo dalje odmene, eto tako, na travu. Gledaću tekrajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti.Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakogdana sešćeš malo bliže...Sutradan mali princ ponovo dodje.
- Bilo bi bolje da si došao u isto vreme, rečelisica. Ako dolaziš, na primer, u četiri satapopodne, ja ću biti sretna već od tri sata.Ukoliko vreme bude odmicalo biću sve sretnija. U četiri sata biću uzbudjena i uznemirena; upoznaću cenu sreće!Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji časda spremim svoje srce... Potrebni su čitavi obredi za to.
- Šta je to obred? upita mali princ.
- I to je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono što čini da sejedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojihlovaca, na primer, postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskimdevojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda.Kad bi lovci igrali sa devojkama kad im padne na pamet, svi bi dani ličilijedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kada se dan rastanka približi:
- Ah! reče lisica... Plakaću.
- Sama si kriva, reče mali princ, nisam ti želeo zlo, ali ti si htela da tepripitomim...
- Naravno, reče lisica.
- Ali ti ćeš plakati! reče mali princ.
- Naravno, reče lisica.
- Znači, time ništa ne dobijaš!
- Dobijam, reče lisica, zbog boje žita. Zatim dodade:
- Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svetu. Vratise onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
- Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Nikovas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila mojalisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od njenapravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.Ruže su se osećale vrlo nelagodno.
- Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas.Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali onasama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam je zavoleo. Zato što samnju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato štosam zbog nje poubijao gusenice (osim one dvije-tri radi leptira). Zato štosam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to mojaruža.I on se vrati lisici:
- Zbogom, reče joj on...
- Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čoveksamo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
- Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
- Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
- Vreme koje sam uložio oko moje ruže... reče mali princ da bi zapamtio.
- Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu...
- Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.