- Ljudi se, reče mali princ, guraju po brzim vozovima, ali ne znaju više štatraže. Onda postaju nemirni i vrte se u krug...
I doda:
- Ne vredi...Bunar do koga smo stigli nije ličio na bunare u Sahari. Saharski bunari suobične rupe iskopane u pesku. Ovaj je ličio na seoski bunar. Ali tu nije bilonikakvog sela i ja sam mislio da sanjam.
- To je neobično, rekoh malom princu, sve je spremno: čekrk, vedro ikonopac.On se nasmејa, dodirnu konopac, i pusti da se čekrk odmota. Čekrk zaškripakao što škripi stari petao na krovu kad dugo nije bilo vetra.
- Čuješ li, reče mali princ, mi smo probudili ovaj bunar i on peva...Nisam želеo da se napreže:
- Pusti mene, rekoh mu, to je suviše teško za tebe.
Polako sam digao vedro do kamene ograde. Tu sam je čvrsto uglavio. Uušima mi je još brujala pesma čekrka, a u vodi koja je još podrhtavala vidеosam kako podrhtava sunce.
- Žedan sam te vode, reče mali princ, daj mi da pijem...
I ja sam razumеo šta je tražio!Podigao sam vedro do njegovih usana. Pio je zatvorenih očiju. Bilo je tiho kaona svečanosti. Ta voda je bila više nego hrana. Ona je proizаšla iz hoda pod zvezdamа, iz pesme čekrka, iz napora mojih ruku. Prijala je srcu kaopoklon.
- Ljudi sa tvoje planete, reče mali princ, gaje pet hiljada ruža samo ujednom vrtu... i nisu u stanju da u njima nadju ono što traže...
- Nisu u stanju da nadju, odgovorih...
- A ipak, ono što traže, može se naći u jednoj jedinoj ruži ili u malovode...
- Naravno, odgovorih.
A mali princ dodade:
- Ali oči su slepe. Treba tražiti srcem.Napio sam se. Disao sam duboko. Pesak u zoru ima boju meda. Bio samsretan i zbog te boje meda. Zašto je morala da se umeša tuga...
- Treba da održiš svoje obećanje, reče mi tiho mali princ, koji je opetseo pored mene.
- Kakvo obećanje?
- Znaš i sam... brnjicu za moju ovcu... ja sam odgovoran za onaj cvet!
Izvukoh iz džepa moje nedovršene crteže. Mali princ ih spazi i reče smеjućise:
- Tvoji baobabi liče pomalo na kupus...
- Oh!A ja sam bio tako gord na baobabe!
- Tvoja lisica... njene uši... liče pomalo na rogove... isuviše su duge!
On se i dalje smеjao.
- Nepravedan si, mališa, nisam nikad ništa znao da crtam osimzmijskog cara spolja i iznutra.
- Oh! Biće dobro! reče on, deca razumејu.
Nacrtao sam dakle brnjicu. Srce mi se steglo dok sam mu je davao:
- Ti imaš neke namere za koje ja ne znam...Ali mi on ne odgovori. Samo mi reče:
- Znaš, moj pad na Zemlju... sutra će biti godinu dana...Zatim, zastavši za tren, doda:
- Pao sam tu sasvim blizu...I pocrveni.
Ne razumevajući zašto, ja osetih opet neku čudnu tugu. Ali, mi jednopitanje pade na pamet:
- Znači da to nije slučajno što si se onog jutra kad sam te sreo, preosam dana, šetao tako, sasvim sam, hiljadama kilometara daleko odprvog naselja. Vraćao si se na mesto gde si pao?
Mali princ još više pocrveni.Ja nastavih kolebajući se:
- Možda zbog godišnjice?Mali princ ponovo pocrveni. On nikada nije odgovarao na pitanja, ali kadačovеk pocrveni to znači ,,da", zar ne?
- Ah! rekoh mu ja, bojim se...Ali mi on odgovori:
- Ti treba sada da radiš. Treba da se vratiš svojoj mašini. Čekaću teovde. Vrati se sutra uveče...
Ali to me nije umirilo. Setio sam se lisice. Ako čovek dopusti da gapripitome, može se desiti da zaplače..
