Trebalo mi je dosta vremena da shvatim odakle je došao. Mali princ, koji mi je postavljao mnogo pitanja, kao da nikad nije čuo moja. Reči izgovorene slučajno, malo-pomalo su mi sve otkrile. Tako, kad je prvi put spazio moj avion (neću da crtam svoj avion, to je isuviše komplikovan crtež za mene) on me upita:
- Kakva je to stvar?
- To nije stvar. To leti. To je avion. To je moj avion.
Bio sam ponosan da mu ispričam kako letim. Tada on uzviknu:
- Kako! Ti si pao s neba?
Da, priznadoh skromno.
- O! Kako je to čudno...
I mali princ se nasmejao grohotom što me je jako naljutilo. Želim da ljudi ozbiljno shvataju moje neprilike. Zatim on nastavi:
- Znači da i ti dolaziš s neba! Sa koje si planete?
Tračak svetlosti kao da osvetli tajnu njegovog prisustva, pa ga upitah iznenada:
- Ti, dakle, dolaziš sa neke druge planete?
Ali on ne odgovori. Klimao je lagano glavnom gledajući moj avion:
- Da, zbilja, u ovome nisi mogao doći iz velike daljine...
I on utonu u sanjarenje koje potraja dugo. Zatim, izvadi iz džepa moju ovcu i udubi se u posmatranju svog blaga. Možete zamisliti koliko je radoznalosti probudilo u meni to polu poverljivo saopštenje o ,,drugim planetama".Nastojao sam da o tome saznam što više:
- Odakle dolaziš, mališa? Gde je to ,,kod tebe"?Kuda hoćeš da odneseš moju ovcu?
On mi odovori posle dugog ćutanja:
- Kutija koju si mi dao ima tu dobru stranu što može noću da joj posluži kao kuća.
- Naravno. I ako si dobar, dobićeš i konopac da je danju vežeš i klin.
Izgleda da je taj predlog zgranuo malog princa:
- Da je vežem? Kakva čudna misao!
- Ali ako je ne vežeš, odlutaće, pa će se izgubiti...
Moj prijatelj ponovo prsnu u smeh:
- Ali kud će da odluta?
- Ma kud. Pravo ispred sebe...
Tada mali princ primeti ozbiljno:
- Nije važno, kod mene je sve tako malo!
I sa malo tuge doda:
- Pravo ispred sebe daleko se ne stiže...
