Petog dana, opet zahvaljujući ovci, tajna života malog princa bila mi jerasvetljena. Zapitao me je iznenada, bez uvoda, kao o nečemu o čemu je dugorazmišljao:
- Ako ovca jede šiblje, znači da jede isto tako i cveće?
- Ovca jede sve na šta naidje.
- Čak i cveće sa trnjem?
- Da, čak i cveće sa trnjem.
- Čemu onda služi trnje?
Nisam znao. Bio sam tada vrlo zauzet pokušavajući da odvrnem neki jakozavrnut zavrtanj na mom motoru. Bio sam veoma zabrinut jer mi je kvarpočeo da izgleda sasvim ozbiljan, a pitka voda koje je nestajalo ulivala mi jestrah od najgoreg.
- Čemu služi trnje?
Mali princ nije nikada odustajao od pitanja koje bi jednom postavio. Zavrtanjme je ljutio, te sam mu odgovorio prvo što mi je palo na pamet:
- Trnje ne služi ničemu, to je čista pakost od strane cveća!
- Ah!
Ali, posle kratkog ćutanja dobaci mi gotovo ozlojedjeno:
- Ne verujem ti! Cveće je slabo. Ono je bezazleno. Ono se brani kakozna. Veruje da je strašno sa svojim trnjem...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Nisam ništa odgovorio. Tog trenutka sam mislio: ,,Ako se ovaj zavrtanj bude idalje opirao, izbiću ga jednim udarcem čekića". Mali princ me ponovoprekide u razmišljanju:
- A da li ti misliš da cveće...
- Ne! Ne! Ništa ja ne mislim!
Odgovorio sam prvo što mi je palo napamet. Ja sam zauzet ozbiljnim stvarima!Pogleda me preneraženo.
- Ozbiljnim stvarima!
Video me je, sa čekićem u ruci i prstima crnim od kolomaza, nagnutog nadpredmet koji mu je izgledao vrlo ružan.
- Govoriš kao odrasle osobe!
Malo sam se zastideo. Ali, on nemilosrdno nastavi:
- Ti sve brkaš... sve si pomešao!
Bio je zaista veoma ljut. Zatresao je glavom a njegova zlatna kosa lepršala jena vetru:
- Poznajem planetu na kojoj živi neki crveni debeljko.Nikad nije pomirisao cvet. Nikad nije pogledaozvezdu. Nikad nije nikog voleo. Nikad ništa drugo nijeradio, samo je računao... I po ceo dan ponavlja kao i ti: ,,Ja sam ozbiljan čovek! Ja sam ozbiljan čovek!" i pritom se sav nadimao od ponosa. Ali to nije čovek, to jegljiva.
- Šta?
- Gljiva!
Mali princ je sad bio bled od besa.
- Milionima godina cveće stvara trnje. Milionima godina ovce ipak jeducveće. Zar nije ozbiljno ako pokušamo da shvatimo zašto se cvijeće tolikotrudi da stvori trnje koje ničemu ne služi. Zar nije važan rat izmedju ovaca icveća? Zar to nije ozbiljnije i važnije od računa nekog crvenog debeljka? Iako ja poznajem jedan jedinstveni cvet, kojeg nema nigde osim na mojojplaneti, i koji jedna mala ovca može da uništi u jednom trenu, prosto tako,jednog jutra, čak i ne shvatajući šta čini, zar to nije važno!
On pocrveni, zatim nastavi:
- Ako neko voli jedan cvet koji postoji samo na jednoj medju milionimazvezda, to je dovoljno da bude srećan kada ih posmatra.
On kaže sebi: ,,Mojcvet je negde tamo..." Ali ako ovca pojede cvet, to je za njega kao da suse odjednom sve zvezde ugasile. I zar to nije važno!Nije mogao više ništa da kaže. Iznenada je zaplakao. Noć se spustila. Baciosam alat. Nije mi više bilo stalo do mog čekića, do zavrtnja, do žedji i smrti.Na jednoj zvezdi, na jednoj planeti, na mojoj, na Zemlji, postojao je jedanmali princ koga je trebalo utešiti. Uzeo sam ga u naručje. Ljuljao ga. Govoriosam mu: ,,Cvet koji voliš nije u opasnosti... Nacrtaću tvojoj ovci brnjicu...Nacrtaću tvome cvetu oklop... Ja..." Nisam više znao šta da kažem. Osećaosam se veoma nespretan. Nisam znao kako da mu pridjem, kako da mu sepribližim. Tajanstvena je zemlja suza.
