Pored bunara nalazile su se ruševine nekog starog kamenog zida. Kad samse vraćao s posla, sutradan uveče, opazio sam izdaleka mog malog princakako sedi gore na zidu, spuštenih nogu. I čuo sam ga kako govori:
- Ti se dakle ne sećaš? govorio je on.
– Nije bilo baš ovde!Neki glas mu je bez sumnje govorio, jer on odvrati:
- Da! Da! tačno na ovaj dan, ali ne na ovom mestu...
Produžio sam prema zidu a još nikog nisam osim malog princa ni video ničuo. Ali, mali princ ponovo odgovori:
- Naravno. Videćeš gde počinje moj trag na pesku. Čekaj me tamo.Doći ću noćas.
Bio sam na dvadeset metara od zida i jošnisam ništa video.Posle kraćeg ćutanja, mali princ opet reče:
- Imaš li dobrog otrova? Je si li sigurnada se neću dugo mučiti?
Stadoh, stegnutog srca, ali još uvek nisam razumeo. Tada spustih pogled dopodnožje zida i odskočih! Tu, ustremljena prema malom princu, nalazila sejedna od onih žutih zmija koje vas ubiju za trideset sekundi. Preturajući podžepu da bih izvadio svoj pištolj, počeh da trčim, ali na šum mojih korakazmija polako potonu u pesak, kao mlaz vode koji presahnjuje, i ne žureći sešmugnu medju kamenje uz lak metalni zvuk.Stigoh do zida tačno u času da prihvatim u naručje mog malog princa,bledog kao smrt.
- Šta to treba da znači! Govoriš sada sa zmijama!
Skinuo sam mu njegov večiti zlatni šal. Pokvasio sam mu slepoočnice i daomu da pije. I nisam se usudjivao ništa više da pitam. Gledao me je ozbiljno izagrlio me oko vrata. Osećao sam kako mu srce kuca kao u ptičice kojaumire pogodjena iz puške. On mi reče:
- Radujem se što si pronašao kvar u tvojoj mašini. Sad možeš da sevratiš kući...
- Otkud znaš!Upravo sam hteo da mu kažem da sam, iako se nisam nadao tome tako brzo,uspeo da popravim svoj avion!On ništa ne odgovori na moje pitanje, ali dodade:
- I ja se danas vraćam kući...Zatim reče setno:
- To je mnogo dalje... mnogo teže...
Osećao sam da se dešava nešto neobično. Stezao sam ga u naručju kao malodete, a ipak mi se činilo kao da tone pravo u neki bezdan a ja nisam ustanju ništa da učinim da ga zadržim...Imao je ozbiljan pogled, zagledan u daljinu:
- Imam tvoju ovcu. I imam kutiju za ovcu. I brnjicu...
On se tužno osmehnu. Dugo sam čekao. Osećao sam da mu se malo-pomalo vraća toplota.
- Jadničak mali uplašio si se...
Razume se da se uplašio!Ali on se tiho nasmeja:
- Još više ću se plašiti večeras...
Osetih kako se ponovo ledim pred neizbežnim. I shvatih da ne mogu dapodnesem misao da više nikada neću čuti taj smeh. Za mene je on bio kaoizvor u pustinji.
- Mali moj, hoću i dalje da te slušam kako se smejš...Ali on mi reče:
- Ove noći, biće godina dana. Moja zvezda će se nalaziti tačno iznadonog mesta gde sam pao prošle godine...
- Maleni, to nije istina, zar ne, ta priča o zmiji i o rastanku i o zvezdi...
Ali on ne odgovori na moje pitanje. Reče mi:
- Ono što je važno, to se ne vidi...
- Naravno...
- To je kao sa cvetom. Ako voliš jedan cvet koji se nalazi na nekojplaneti, prijatno je noću gledati u nebo. Na svim zvezdama cvetacveće.
