Trenutak za nas

14

Ada

Posmatram moju sestru i Darlu, uživale su u kuhinji, Darla uči Karlu da pravi neki čokoladni kolač i obe se smeju.

- Ništa od kolača a? – Dejvid se stvorio iza mene.

Okrenem se ka njemu i nasmejem se.

- Važno je da uživaju.

- A to što ja umirem od gladi nije važno – našalio se.

- Sve u redu na poslu? – stavio je ruku na moje rame.

- Da, sve je u redu – nasmešim se.

Oglašava se moj telefon i zbunim se ali samo na sekund.

- Čiji je...

- Moj je! – viknem.

- Brzo ću – odem u dnevni boravak i pronađem telefon. To je bila Lili, vlasnica cvećare u koju sam radila, rekla mi je juče da su me tražila dva muškarca ali nije znala ko su oni, srećom imala je kamere ali su stare tako da se lica ne vide baš najbolje zato sam je zamiolila da mi nabavi bolji snimak.

- Lili' – javim se.

- Hej Ada kako si?

- Dobro sam.

- Zovem te zbog snimka, momci koji su bili danas nisu mogli da izoštre snimak da se bolje vidi ali su izvukli slike i jako su dobre.

- To je u redu, gde su te slike?

- Mogu da ti ih pošaljem sad.

- Odlično pošalji mi ih.

- Evo.

- Lili hvala ti.

- Nema na čemu, evo poslaću ti slike.

- Hvala.

- Večera je gotova – čujem Darlu.

- Umirem od gladi – Dejvid kuka.

- I ja – Karla dodaje.

- Hajde, učitaj se – molim telefon.

- Ada večera! – viknula je Darla.

- Idem – kažem.

- Kasnije ćemo napraviti kolače.

Biljim u telefon i napokon mi stižu slike. Nekako sam znala, znala sam u trenutku kada mi je rekla da su me tražili. Prepoznam Rorkijeve momke, plavušan mi je jako dobro poznat, on me je jednom i uhvatio, srećom razbila sam mu glavu i pobegla, drugi put sreću ne iskušavam.

- Idem do toaleta! – viknem i odem na sprat.

Imam spakovan ranac da bismo sestra i ja mogle da pobegnemo na brzinu ali ovaj put spremim još jedan, sakupim Klarine sitnice, moje i pogledam sat koji sam dobila od Brajana, nešto gardebobe i to je to. Ne želim da neko naudi ovim ljudima zbog mene, jednostavno je, ovako živim.

Ovaj put dozvolila sam luksuz, Klara i ja smo fino večerale sa Darlom i Dejvidom, čak smo se i šalili. Dopadaju mi se, ovako sam uvek zamišljala porodicu, naravno moja majka bi bila živa ali nakon svega što sam saznala o njoj pitam se koliko sam je uopšte poznavala. Koliko poznajemo najbliže? To je pitanje za života.

Nakon večera pomogla dam Darli da pospremi.

- Znaš... – okrenem se ka njoj.

- Ne mešam se u stvari koje me se ne tiču ali Dejvid i ti imate nešto što malo ljudi pronađe za života. Nemoj ostatak života da provedeš sama, provedi ga sa osobom koju voliš i koja tebe voli – kažem joj.