BRZI PRSTI by Jovana Knežević ZAVRŠENA

13. POGLAVLJE

Znoj i miris cigara se osećao u vazduhu dok sam prolazila pored polugolih žena i muškaraca. Malo je falilo da se ispovraćam, ali sam se suzdržala zarad zadatka koji mi je dat i koji moram ispuniti. 

Nasmejala sam se na samu pomisao da možda većeras odavde neću izaći živa. Imam nekoliko razloga da verujem u to. Prvo, jer sam videla moju bivšu saradnicu kako sedi u krilo osobe koje treba da smaknem većeras, a drugo - on je bio tu... U drugom separeu, odmah pored L.V

Arsenije Vukoviću, opet ćeš me sjebati....

Prišla sam separeu gde je bio L.V. Plan mora da se izvrši. Jelena će biti većeras moja marioneta.

- Ooo, lepotice... Jesi li se izgubila? - osmehnuo se. Njegovi zubi bili su odvratni. Primetila sam da je dosta pio što nije pisalo u fascikli. Da sam znala da pije, sipala bih mu otrov u čašu. Izgleda da predsednik voli krv.

- Nažalost, macane, jesam. Da li bi mi pokazao put? - Jelena je podigla glavu ka meni. Suzila je oči, ali samo je odahnula i ponovo počela da liže L. V- ov odvratni vrat.

- Dođi, pokazaću ti gde su putevi Gospodnji. - gađenje sam prikrila velikim kezom. Prišla sam mu i sela u krilo. Gurnuo je Jelenu i svu pažnju posvetio meni. Neraspoloženo, otišla je u nepoznatom pravcu.

- Osećaš li? Pomahnitao je od tvog dodira. - zlokobno mi je procedio u uho. Smrad iz usta mi je govorio da ovo što radim nije pametno.

- Hoćemo li na neko privatnije mesto? - namignula sam mu. Odmah je ustao i povukao me za ruku. 

Odveo me je iza separea. 

- Za ovo mesto samo ja znam... Ne brini se. Ako budeš vrištala, niko neće čuti. - čitaš mi misli, starče napaljeni. 

Otključao je vrata i gurnuo me je unutra. Bračni krevet se nalazio na sredini. Bacila sam se na njega dok se on svlačio. Iskoristila sam priliku da izvadim nož koji sam vešto sakrila i stavim ga ispod ruke. Čim se popeo na mene i počeo silno da me ljubi po grudima, pritegla sam nož i ubola ga. Okrenula sam oštricu u stranu i izvadila ga. 

Odskočio je od kreveta, šokiran. Pogledao je izbezumljeno u mene. Moj osmeh mu je govorio da je u stvari on bio plen, a ja lovac.

- UPOMOĆ! - viknuo je. 

- Niko ne može da te čuje. - kada je pao na kolena, pomoću pesnica, ustala sam sa kreveta i došetala do njega. Uhvatila sam ga za vrat da bih ga naterala da me pogleda u oči.

- Da li si i dalje napaljen? - gurnula sam ga svom snagom na pod i još jednom, oštricu nabila u njegovo srce i okrenula je. Izdahnuo je posle nekoliko sekundi. 

Gledala sam kako se njegova krv širi po podu. Uzela sam nož i očistila ga. Vratila sam ga na svoje mesto. 

Pre nego što sam izašla, pogledala sam još jednom u njegovom pravcu. 

Bio je mrtav.

Moja misija je završena.