BRZI PRSTI by Jovana Knežević ZAVRŠENA

9. POGLAVLJE

Celu noć sam provela razmišljajući o svemu. Čini mi se da lagano tonem... Padam u tamu, a da ne mogu da se oduprem ili bilo kako borim. Iznutra, ispod kože, bila sam u haosu. Slomljena, kao staklo... Poderana, kao papir. Nemoćna, kao bolesnik.. I šta? Ništa... Izdržala sam... Žene imaju tu moć da prođu kroz najgore... Kroz pakao.

- Ksenija, dušo! Doručak! - teška srca, napustila sam krevet. Obukla sam haljinu I dole štikle. Sve stvari koje sam izvadila, vratila sam u torbu ne slažući ih.

- Idem! - ponela sam torbu. Čim me je ugledala, zbunjeno je suzila oči.

- Gde ćeš? - spustila sam torbu pored vrata.

- Kući.

- Ovo je tvoja kuća, Ksenija. Rekla si da ćeš ostati nedelju dana. - stegla sam pesnice koliko sam mogla. Osetila sam kako nokti probijaju meso.

- Imam posla, mama. Doći ću opet.

- Kad? Na moju sahranu?! Jer ćeš me u grob poslati! - oborila je rukom čašu. Pala je na pod I razbila se.

- Mama, smiri se. Obećavam doći ću čim završim posao.

- Posao?! Posao?! Toliko si postala tajnovita da ne znam ništa u vezi tog posla ili tvog života! Dođavola, Ksenija! Majka sam ti! Pričaj sa mnom!

- Neke stvari je bolje da ne znaš. - rekla sam uzimajući torbu.

- Čovek ima sve dok mu je majka živa. Zapamti moje reči. - klimnula sam glavom I izašla napolje. Nisam imala snage da se pozdravim sa njom. Što pre odem, pre ću se I vratiti. Barem sam tako mislila.

***

Brzo sam stigla u Beograd. Vozila sam kao luda I da sam napravila saobraćajnu, ne bih preživela.

Auto sam parkirala u garažu; sve sam radila užurbano. Marina me je dočekala sa osmehom na vratila, ali ja joj nisam uzvratila. Štaviše, samo sam joj dala torbu I uletela u kuću. Pratila me je kao verno kuče koje je željno iščekivalo gazdu da dođe.

- Šta se desilo? - znatiželjno me je upitala. Ukratko sam joj isprićala šta se desilo da bi me na kraju prekorila što sam tako postupila sa majkom.

- Nemoj... - ozbiljan pogled sam joj uputila.

- Ksenija, razumem te. Znam da ne želiš da je dovedeš u opasnost, ali ako nastaviš ovako, izgubićeš je. Uskoro ulaziš u četrdesetu godinu. Bez muža, bez dece, bez osobe sa kojom ćeš provesti ostatak života.

- Imam tebe.

- To se ne računa. Ja sam ti najbolja prijateljica... Nije isto. - slabašno sam se iskezila.

- Za mene jeste. Ne brini. Ovo će mi biti zadnji zadatak.

- Ozbiljno?

- Ozbiljno. Odoh se okupati. Šta si radila dok me nije bilo? - počela je da nabraja. Bila je nekoliko sati u kupovini, oprala je veš, posteljinu, sredila malo kuću itd. Pažljivo sam je slušala I kada je prestala da priča, otišla sam u svoju sobu. Svukla sam haljinu I prebacila je preko stolice. Ušla sam u kupatilo I pustila prvo hladnu vodu.

Skinula sam donji veš I ubacila ga u korpu. Zakoračila sam u tuš kabinu I zatvorila vrata. Hladna voda je prijala mom telu. Zatvorila sam očne kapke. Najednom, voda je postala topla. Naglo sam otvorila oči I primetila krv po rukama.

- Koji kurac?! - opsovala sam tiho. Krv je izlazila iz tuša. Nisam se uplašila. Bila sam sigurna da je za ovo odgovorna samo jedna osoba.