BRZI PRSTI by Jovana Knežević ZAVRŠENA

2. POGLAVLJE

- Izbaci je! Odmah! - vikala sam dok sam pokušavala da se izvučem iz jakih ruku. Osetila sam kako se krv sliva niz moju nogu. Pogledala sam na pod i primetila lokvicu.

- Ksenija smiri se. - šapnuo mi je na uho.

- Neću. - procedila sam kroz zube zbog bola. Marina je uhvatila Jelenu za kosu i povukla je. Jelenino lice imalo je modrice i uspela sam da joj raskrvarim usnu.

- Platićeš mi za ovo, Ksenija! Zaklinjem se!

- Pucaj slobodno! Ja ću biti ovde i čekati te! - prepostavljam da ju je Marina udarila jer je prestala da priča. Spoljna vrata su se otvorila i ubrzo potom zatvorila uz glasan tresak.

- Smiri se.. - ponovo mi je šapnuo.

- Pusti me... - slabašno sam izgovorila. Ne! Ne smem da padnem! Ne smem! Ne sad!

Marina se vratila i odmah mi prišla. Uzela je moju šaku i tek tada me je muškarac pustio. Polako me je spustila na fotelju.

- Ranjena si. Moraš da vodiš računa. - cinički sam se nasmejala.

- Mogla je da nas ubije. Shvataš li? - sela je pored mene na trosed.

- Znam dušo. Znam, ali mogla si da kažeš, a ne da skočiš na nju. Rana je opet počela da krvari. Da donesem zavoje? - zabrinuto me je upitala. Treba mi piće, ne zavoj.

- Donesi mi cigare, molim te.

- Jebale te cigare! Čuješ li ti mene?!

- Ja sam plaćeni ubica. Ne čujem nikog sem sebe... Odavno je tako. -činilo mi se da se pomirila sa činjenicom da je neću poslušati jer je odmah ustala i otišla... Posle nekoliko sekundi vratila se sa paklicom cigara, upaljačem i pikslom.

- Ksenija...

- Ni ne pomišljaj na to, Marina. - otvorila sam paklicu, uzela jednu cigaru i bacila je na sto. Stavila sam cigaru među usne i pomoću upaljača, upalila je.

- Da ti donesem nešto da obućeš? Ne mogu gledati kako se krv probija kroz taj zavoj. - već me boli glava od ove priče.

- Ne. Neka istekne kako treba. Posle ću sve da očistim. Moram kod predsednika da vidim koji je sledeći zadatak. - uvukla sam dim u pluča i ono što je ostalo u ustima, izbacila kroz nos.

- Je l′ otišla kučka? - potvrdno je klimnula glavom.

- Neće se ona vraćati, osim ako ne bude htela da ti se osveti. - zacerekala sam je ko ludak.

- Samo nek proba.

- Ksenija... - pogledala sam u njegovom pravcu. Nisam znala ko je, šta je... Nije me ni interesovalo, ali pošto je u mojoj kući, moram da saznam sve.

- Upravo si priznala da si plaćeni ubica pred policajcem.

- Ma stvarno? I šta ćeš da uradiš? - popreko sam ga pogledala. Seo je naspram mene u fotelju.

- Ne mogu ništa jer ti leđa čuva predsednik. - izgasila sam cigaru u piksli.

- Zar si se uplašio? - zajebavala sam ga. Izgleda da je Marina shvatila šta radim, pa je stavila šaku na usne i tako prikrila smeh.

- Ne. - odsečno je odgovorio.

- Drago mi je zbog toga. Previše...

- Reci šta si radio tamo i pre svega šta si planirao. Iako si policajac, ja se ne plašim da te ubijem i sahranim tamo gde te niko neće naći.

- Vidi, ja se tebe ne plašim. Koliko god mi pretila...

krij- Čuješ li to, Marina? On se ne plaši đavola. - Marina se promeškoljila u mestu. Bilo joj je neugodno.

- Ne. Ne plašim se lutkica.

- Lutkica? Oh, pa ti meni tepaš. Počastvovana sam. Ali, to nije bilo moje pitanje.

- Zovem se Arsenije Vuković.

- Ksenija Vučić... Drago ti je. Ovo je Marina Tomašević. Dakle, šta si koji kurac, radio u klubu?

- Duga je to priča. -preokrenula sam oči smejući se.

- Divno. Volim duge priče. - nije mu bilo pravo. Primetila sam po njegovim pokretima ruku. Eh, došao si u kuću đavola. Nisi ni svestan šta te sve čeka raširenih ruku.