BRZI PRSTI by Jovana Knežević ZAVRŠENA

5. POGLAVLJE

  Sedela sam u dnevnoj I pila kafu. Kosu sam pustila da mi pada niz leđa jer je bila mokra. Jedino sam uspela nju da operem. Kada bude bilo vreme, okupaću se.

- Ksenija... Jesi li bolje? - otpila sam gutljaj kafe. Marina je ležala na trosedu, pokrivena I činilo mi se da spava jer su joj očni kapci bili spušteni.

- Jesam. Ti? - nisam je odavno vodila na teren I uopšte pred njom nisam ubijala. Ovaj put se to omaklo.

- Aha.

- Kada je otišao Arsenije? - znatiželjno sam upitala. Planirala sam da se raspitam o njemu. Trebalo je da kontaktiram Kostu.

- Čim si otišla u sobu. Bilo mi je zanimljivo slušati vaš razgovor. Navikla sam na tvoje zajebavanje.

- Ma je l′? Izgleda da to moram češće raditi.

- Ksenija... Kaži mi nešto. Kada si posumnjala u Jelenu? Bila je sa nama skoro godinu dana. - spustila sam praznu šoljicu na tacnu i uzela daljinski. Najpametnije je da joj pokažem snimak. Našla sam ga I pustila.

- Je l ovo? - pročistila sam grlo. Upravo sam pustila snimak na kom sam bila ja, zavezana lancima.

- Jeste. Kopirala sam snimak kada me je Jelena oslobodila. Zamolila bih te da nakon snimka, zaboraviš ove scene. - nervozno sam cupkala nogom. Marina će videti nešto što sam doživela. Nije me pogodilo to što su se trojica muškaraca smenjivali na meni već nešto sasvim drugo.

Marina je gutala povelike knedle. Ja sam smireno pratila celu situaciju sve dok Jelenu nisu doveli pored mene. Na snimku se jasno videlo da je silovanje lažirano, ali ja to nisam znala. Muškarac koji je glumio zajedno sa njom, bio je njen dečko.

- Koja kučka! - Marina je procedila kroz zube. Izgasila sam snimak. Nisam htela da vidi ostalo. Ne bi podnela.

- Misleći da je nevina, ja sam pobila sve. Čak I njenog dečka.

- To je njen dečko?

- Da, Maki. To je njen dečko. Pokušaće da mi se osveti. Sećaš se jednom kada nas je umalo otkrila? Tad sam počela da istražujem.

- Mila... - zazvonio mi je telefon. Bez odugovlačenja, javila sam se.

- Kosta. Baš sam o tebi razmišljala.

- Nadam se u krevetu.

- Dobra fora, retarde. Imam za tebe zadatak. Naravno, bićeš plaćen za to.

- Za tebe sve, mala. I u pakao ako treba, idem.

- Ja sam već u paklu. Uglavnom, uzmi papir I zapisuj. Arsenije Vuković, bivši policajac. Istraži mi ga. - čula sam kako kuca po tastaturi.

- Našao sam ga. Da ti pošaljem na gmail?

- Brz si. Može. Sutra će ti pare leći na račun. Hvala Kosta.

- Nego, Ksenija...

- Da? - Marina mi je pružila ukljućen lap-top. Otvorila sam gmail I ugledala poruke od Koste. Otvorila sam prvu.

- Predsednik neće biti u Srbiji nekoliko dana, pa me je zamolio da ti pošaljem sledeći zadatak. Poslao sam ti, pre nego što išta kažeš.

- Dobro. Nikakav problem. Kaži mu da će biti urađen. - spustila sam slušalicu. Telefon sam stavila sa desne strane lap-topa kako bi mi bio pri ruci. 

  Dokument se skinuo na lap-top. Jednim klikom sam ga otvorila. Izašla mi je prvo Arsenijeva slika, potom uopšteni podaci. Čitala sam ih u sebi.

Arsenije Vuković, rođen u Novom Sadu 1980. godine. Živi u Beogradu već punih dvadeset godina. Završio je kriminalistiku, kasnije I policijsku akademiju. Pet godina je radio kao policajac, a kasnije se prijavio u Žandameriju. Oženio se sa dvadeset I dve godine, ali žena mu je preminula u požaru.

Radikao obezbeđenje predsednika. 

! STROGO POVERLJIVO !

Stala sam sa ćitanjem.Znači radi isto što I ja. Samo mi nije jasno. Zašto je hteo da me ubije?