MISS POSLASTICA

3

-halo?

Uzmem torbu i kljuceve.

-sefice izvinite na smetnji samo da pitam. Dolazite danas u restoran?

Izadjem posle sebastijana iz stana.

-ne. Mozda svratim do poslasticarnice. Reci fedji da zatvori u 7 danas.

-u redu sefice.

Zakljucam pa spustim slusalicu natasi.

-imas problema u restoranu?

-kao da ti ne znas.

Mrzim kad se pravi normalan. On nije normalan.

Namrstim se kada svoju ruku spusti na moj struk u punom liftu.

-dobro jutro komsinici.

Nasmesim komsiji koji stane sa moje strane. Tacno osecam kako ga gleda.

Ali on zna da taj komsija nije pretnja. Nije nista. To je moc u njegovoj glavi. Da kontrolise sve svojim pogledom.

Pred zgradu nas ceka 3 mercedesa. I svi u beloj boji.

Sednemo u jedan od ta tri.
Cutim dok se vozimo. Iskreno se bojim. Zivot mi zavisi od ovoga.
Ne znam sta je gore. Dati moju bebu tamo zauvek. Ili da sebastijan ostane u moj zivot zauvek.

Znoje mi se dlanovi dok ulazimo u privatnu kliniku. 
Nismo ni cekali da nas prime odma smo usli.

-dobro jutro.

Pozdravi nas dokorica.

-dobro jutro.

Pozdravim je.

-vi mislite da ste u drugom stanju?

Klimnem glavom. I ako to ne mislim ne mogu joj reci da smo ovde zbog dogovora.

-u redu. Mozete se raskomotiti.

Nervoza me obasipa dok dizem majicu na krevetu.
Dokorica je zaista fina i mlada. Ali vidim kako ga gleda. Isto kao i svaka drvojka ocarana njegovom pojavom. Plus on je on tip sto uvek cuti i izgleda nestvarno.

-hm..da vidimo. Koliko imas godina.

Postavi mi pitanje. Vidim da se mrsti.

-21.

-mlada si. Pa cestitam....

Dalje nisam cula jer sam znala na sta mi cestita. Trudna sam.
Imacu bebu. Ne ovo se ne desava.

Ne cujem nista sem zujanja i priguseni glas dokorke i sebastijana.
Srce mi udara nevetovatnom brzinom.
Osecam kako mi je telo slabije dok ustajem i napustam tu sobu.

Trljam zadnju stranu vrata da se smirim.
Sve sto osecam u svom ovom haosu jesu hladne ruke na mojim obrazima. I dozivanje mog imena.

Muti mi se boja njegovoh ociju pred mojim ocima.
Skoro nista ne vidim dok me uvlaci u svoj kaput. Ni ne cujem sta govori. Mozda ne govori.

Uvlaci svoje svilene prste u moju kosu. Sve mi tako tesko pada.
ovo nema smisla. Zasto se ovo desava? Zasto. Sta sada da kazem svojoj porodicu? Priljateljima? Sta?

-dobices ces srcani ako ne progovoris.

-zelim kuci.

Smestio nas je na zadnje sediste. Sve sto mi se vrti po glavi je strasan bol.
Pored svega toga drzi moju ruku svo ovo vreme.

Svo vreme me drzi dok se priblizavamo njegovom stanu u luksuznoj zgradi dve ulice dalje od moje.

Uvopse me nije briga gde cu biti smestena. Samo zelim da skopim oci i odspavam svoj zivot.

...

-reko sam da cemo ovde biti bezbedni.

Uhvatim njegovu reku.

-ne mozes ici tim putem.

-rekla si da ces biti uz mene.

-molim te ne idi tamo. Nije svako ja. Nece te razumeti.

Srce mi stane kada zacujem policiska kola.

-bezimo.

-necu bezati.

-slagao si me. Ne mozes me slagatii. Reko si da smo ovde bezbedni.

-ovde si ti bezbedna. To je kao da je ceo moj svet bezbedan.

-stoj mirno!

Stojimo mirno dok 3 policajca drze sebastijana a dokor pusta u njegovu ruku inekciju.

-bicu dobro.

To je bilo poslje sto je reko pre nego sto se uspavao.
....

Podignem se iz kreveta. Uhvatim se za vrele obraze.
Uzdahnem da se smirim.
Pogledam u prozor. Pljusti kisa.
U krevetu ga nije bilo.

Ustanem iz kreveta. Drzeci se za zidove dodjem do kuhinje. Uzmem vodu iz fridizera. Naspem u casi. Oslonim se na plocu.

Tada psihijatar tamara bordjoski je slavi sto ga je strpala u ludnici. Tvrdila je kako je opsednut samom. I da je naudio svojoj porodici.
Zbog nje je proveo tamo 365 dana potpuno sam. U jednoj sobi sa resetkama umesto vrata. Izolovan od svi. Jer je teski slucaj.

-ne spavas.

Primeti me kada udje u odelu i cipelama.

-spavala si dva dana.

Ostavim casu. Prekrstim ruke na grudima.

-sta cemo sada sebastijane?

Skida svoj sako. Navrce svoje rukave. I otvata kosulju do pola.

-kako sta? Ispunices svoj dogovor?

Pogledam u svoje nozne prste.

-imam li izbora?

-ne. Potpisala si ugovor.

Ujedem se za usnu.

-onda u redu.

Okrece se.

-i onda sam ja ludak.

Prokomentarise dok izlazi iz kuhinje. Idem za njim.

-zasto se setas bosa?

-vruce mi je.

Samo sto je svanulo.

-bices ovde dok se ne porodis. A onda si slobodna.

-sta je sa mojim roditeljima?

-jednom kad te pustim ne vidim razlog zasto bi te se klonili.

Smestim se na plisanu fotelju. Pokucem mekano cebe na sebe. Ova jesen je tako tumorna.

-sta se desava sa tobom?

Pogledam ga.

-sta se desava samom?

-u posljednjih dve nedelje izgledas depresivno.

-ne znam.

Potrljam celo.

-opet si sanjala

-da.

-sta je bilo sa psihologom?

Setim se psihologice kojoj sam ispricala sve a ona mi je rekla da potrazim pomoc negde drugde.

-nista.

Naljutim se kad je se setim. Ona je takodje smatrala da je oboleo.

-slusaj.

Pronjicljivo ga pogledam. Sipa caj iz bokala. Ponekad zaboravim sta je u stanju da uradi. Izgleda tako normalno. A to nije.

-poznajes me deceniju unazad. Ti si bila tu kroz sva moja problema. Ti znas istinu. Drugi ne. Zato me i smatraju psihopatom. Oni nisu osetili ono sto ti jesi. Zato prestani da se pitas zasto je ovaj narod gresan. Na to niko nema odgovor.

Zbunim se skroz.

-zelim da budem u svom stanu.

-tu zelju ti ne mogu ispuniti.

Da...