MISS POSLASTICA

15

Zivot je takav promasaj.
I to zaista mislim.

-odmori te se veceras ovde. A vec sutra mozete kuci.

-hvala doktore.

Klima mi glavom.
I napusta moju sobu. Skinem aparate sa sebe. Ustajem. Pogledam svoj odraz u prozor. Moja kosa koja je bila do ramena sada je do struka. Moja figura je za koju kilu punija. Kako je to moguce ako sam zivela na vestacku hranu? Ili mozda sam izgleda tako. Bitno da nisam kostur.
Oko ociju mi je crno. Ogromni podocnjaci.
Sve ostalo isto. Ja sada imam pune 24 godine.
Pogledam u svoj ravan stomak. Ona sada ima 2.
Propustila sam njena 2 rodjendana. Hah.

Obujem svoje papuce pa krenem u wc.
Kada sam zavrsila sve vratila sam se.

-zasto izlazite bez dozvole?

To me podseti na...zajebi rekla si vise ne.

-islo mi se u wc.

Vratim se nazad na taj neudobni krevet. On je skonio sve aparate. Znaci nisu potrebne.

-razmisljao sam malo o onome sto si mi rekla. I mozda nisam psihijatar ali mislim da trebas otici malo i videti sveta. Mozda da otvoris hotel negde blizu nekog mora?
Uglavno idi iz ovog mesta. Bice ti lakse preci preko svega.

Pozeleo mi je lepe snove ako uspem zaspati i otisao.
Stojala sam kraj otvorenog prozora gledaju dole na ulice.
Da pobegnem i odem sto dalje?
To ce povrediti moje. Ali ja sam vec izgubila svoju porodicu.

Sedela sam te veceri na ivici prozora celu noc.
Razmisljala sta dalje. Sta posle trogodisnjeg sna?
Pitam se zna li sta mi se desilo i kako sam?

-verovatno da ne.

-nadam se da neces ovaj put skociti.

Prevrnem ocima. Ovaj covek je dosadan.

-ne brini doco ja ne pravim istu gresku dva put.

-da li znas da je tvoja sveska dospela u policiju?

-ha?

-da. Ne znam sta su radili sa njom. Mozda su je bacili ipak si ovde 3 godine a nisu imali kome da predaju tvoje dokaze.

-to je dobro.

-zasto je dobro.

-mozda je neko nadje.

-hm. Cuo da je jedna policajka procitala. A zatim i neki zatvorenici. Smatraju tvoj zivot teskim. Samo su se pitali sta ce biti stobom nakon kome.

-mislim da ce miss poslastica pokusati ponovo ispocetka negde negde negde gde je niko ne poznaje. Negde gde opet moze pokusati ako nista biti malo nasmejana.
Samo da se ogradim. Ja volim jednog coveka i volim svoje dete.
Necu ici u potragu za njima. Idem u potragu za malo lepsim zivotom. Dok me smrt negde na putu ne ubije.

Dokor otvori drugo krilo. Naslonio se i zapalio cigaretu.

-samo da se ogradim i ja imam dusu.

Nasmesim se.

-ti doco trebo si me skinuti sa aparata.

-ajde boga ti. Nije sve crno.
Pokusaj ako mi opet budes dosla skoro mrtva pusticu da umres.

-evo ruke.

Rukujemo se i ako se salimo.

-kada mislis da pobegnes iz bolnice?

-za nekih sat vremena.

-dobro. Treba ti sta?

-treba mi moj novcanik. I dokumenta.

-to ti ne mogu dati. To je kod tvojih. Ili u tvom stanu koji je verovatno zakljucan.

-to cu resiti sama. Treba mi nesto da obucem. Ako nista majica neka.

-donecu ti svoju imam rezervnu ovde.

-hvala.

-ej. Osecam se kao da spasavamo tvoj zivot. Nemas sta da mi zahvaljujes. Iskreno se nadam da cu te videti jednom zivu i srecnu.

Nasmesila sam se. Uzdahnem miris leta.

-to je to. Idem u novi zivot.

Dok trepnes. Imala sam klompe i majicu koja jedva pokriva moju guzicu.
Doca je sitne gradje i nizak.

Smestim se u taksi sa sve predmetom. Cime cu razvakiti moj stan. Taksi je cekao ispred. Uspela sam da obijem vrata. Usla sam.
Nisam dozvolila sebi da me secanja ubiju ovaj put.
Brzo sam navukla sorc i patike. Uzela ranac gde sam stavila svoj novcanik. Dokumenta da mogu napustiti zemlju.

Umijem se i stavim naucare za vid.
Potrcim ka vratima. Bacim jos jednom pogled na sve ovde pa odem.

Dok sedim u avijonu koji vodi za pariz. Osecam se slobodno.Nikada me nije privlacio grad ljubavi ali eto znam da ce moja poslasticarnica biti tamo aktuelna.

...

-marija ja idem!

-pazi se!

Viknem za melisom. Moja radnica ujedno. I dobra priljateljica. Ne zelim da joj se nesto desi.

Posljednu kutiju spakujem i ostavim sa strane u magacin. Skinem kecelju i pogasim svetla.

Uzmem svoju tasnicu. Zakljucam.
Na parkingu nadjem svoj auto pa krenem kuci.
Nedaleko od moje poslasticarnice zivim u jednoj zgradi.
Otljucam ulazna vrata. Popalim sva svetla.

-trebala bi se istusirati.

Skinem sve sa sebe.
Odem pod tus jer ako odem u kadu secacu se a to nece biti dobro.

Na brzaka obavim sve zenske rutine. Za kraj stavim kremicu.
Hvala bogu nema trunke od trogodisnjeg sna.

Skuvam si pudig. Pustim neku seriju koju gledam u ovo vreme.
I tako pojedem pudig. Popijem lek za nesanicu i konacno se ususkam u svoj krevet.

Mozda moj zivot nije ni nalik onome sto je treba biti. Ali ako nista pomirila sam se sa tim da cu ziveti dok negde ne umrem. Ne ostavljajuci iza sebe nista.

To je sada jedini cilj u mom zivotu.