MISS POSLASTICA

13

Odvrnem malo jace pesmu na radiju. Povucem zavesu da napravim potpuni mrak u sobi.
Spustim se niz zid na zemlju.

Cim skopim oci jedno te isto mi ide na oci. Nikada necu zaboraviti te zelene oci. Taj maleni nos. I buckasti obrazi.
Nikada necu zaboraviti trenutak kada sam izgovorila ime.

Mrzece me.

Stalno imam osecaj da je moja utruba i dalje ispunjena. Ali nije. Tu vise nema nista.
Dusa mi je izasla kroz usta. Osecam se suplje.
Zazalila sam.

Na jedan gubitak sam bila spremna. Znala sam da ce je uzeti. Ali sadila sam ono malo nade da ce ostati ako mu pokazem da mozemo zajedno.
Mozemo. Tih 6 meseci provedenih kao par je moglo.
Mogla sam voleti ludaka. Mogla sam preci preko toga da mi saspe u lici da je istina. Istina je da je psihopada. Mozda ne onaj najgori ali jeste.
Lud je zaista samo previse dobro zna to sakriti. Previse dobro zna manipulisati ljudima. Samom.

Pustio je da mislim da bi smo uspeli. Sve do trena kada je nasu devojcicu nazvao mojim imenom. Dao joj svoje prezime. I zauvek napustio moj zivot.

On veruje u dogovore. I nikada nije reko da ga nece ispuniti. Moja ljubav nije bila dovoljna da ga promenim. Nije bila dovoljna da zaboravi na taj glupi papir.

Mrzi me. Da.
Nauci ce je da me mrzi. Da.
Nikada ih vise necu videti. Da.

Sve sam prodala. Sve sam ostavila. Zatvorila sam se ovde unutra i ne izlazim napolje. Moj svet je stao. Zamrzla sam se u vremenu.
Imam traume. Vristim u snu kada god zatvorim oci. Vristim jer sam izgubila sve.
Ne nisam pogresila. On jeste bio opsednut samom. Naterao me je da mislim drugacije. Mogu da se zakunem da i sada zna sta radim.
Znala sam da nije u potpunosti zdrav. Rec da nikad ne laze.
To je zapravo polovicno.
On je patoloski lazov. Mora lagati kada god zine.
Zakljucak.
Otisao je da bi osetila kako je njemu bilo. Da osetim kako je kada ti dusa krvari.
Ali nista nije bitno sve dok sam ubedjena da mojoj devojcici nece nauditi.

Volela sam ludaka toliko jako da nisam mogla da se pomerim dok je odlazio sa mojom bebom bez i da se jednom okrene. Bez i da se pozdravi.
Zadnji put....
Ah zar uvopse ima svrhe pisati ovo? Kome pisem? Pisem da bi je neki djubretar nasao. Procitao moj zivot i mozda naucio lekciju. Da je ostavi na klupi na ulici. Da je nadje neka klinka. Slika i okaci na drustvenim mrezama. Da bi na kraju dopstelo i do njega.
Da bi video mozda me se setio.

Ali ne to se nece desiti. Realnije bi bilo da bude pokisla i bacena negde na putu. Pregazena sto hiljda puta. I onda reciklirana.
To bi bilo stvarnije.

Ostavim svesku sa strane.
Dani mi prolaze ovako. Plakajuci i zaliti sebe. Osecam se tako jadno. Tako sam uzasna sama sebi.
Ne treba mi nista. Ni hrana ni voda.

Treba mi samo jedan tracak svetlosti u ovoj mojoj tami. Nesto malo sto ce me vratiti.
To je zivot. To je...to je dete koje nikada vise necu videti.

Ustanem sa poda. Bacam staru majicu na duge rukave dalje od sebe. Slape koje su 7 broja veca od moje noge.
Ulazim u kadu. Hladna voda tako prija. Podseca me da i dalje zivim.

Spustim se ispod vode da bi videla sebe kako vristim na glas.
Kako pokusavam skoniti teret sa duse. Kako sam izgrebala svoje ruke i lice jer nisam mogla da se gledam u ogledalo.
Razbila sam ih sve.
Nemam ni jedno ogledalo u kuci.

Podignem se jer sam mozda predugo ispod.
Niko bas niko ne zna sta mi se desilo. Niko nije znao da sam trudna.
I tako je najbolje ne zelim nikoga. Bas nikoga.
Lazem. Zelim njega. Zelim njegov bolestan mozak koji je spreman uciniti sve za mene.

-bas sve.

Pomirila sam se sa sudbinom da volim ludaka. I presla sam preko toga. Mogla sam ziveti sa tim da igram po njegovoj muzici. Bila sam spremna ucini sve. Ispuniti svaku zelju.
Jer jednom kada zavolis ludaka nikada vise ne prestanes voleti.

Izadjem.
Ne obrisem ne obucem se samo se smestim u toj njegov fotelji. Pustim na televiziji film. Ne znam o cemu se radi. Koristim ga da bi me uspavao.
Spsvam svaka 3 dana kada se skoro pa onesvestim jer inace imam traume zbog kojih mogu jednom umreti.

...

-zasto si i dalje ovde?

Povucem na sebe deku.

-kao da ne znas. Zaljubio si me u sebe i sada ocekujes da odem? Mozes biti i ubica sada me ni djavo ne moze skoniti od tebe.

-ti si nacisto poludela. Kazem ti da nije bezbedno...

-to vise nije moj problem sebastijane. Sam si me uvukao u svoj svet. Napravio od mene svoju marijonetu. Toliko si bio dobar da svoj zivot ne mogu zamisliti bez tebe.

Okreno se i izasao. On je psihopata. Patoloski lazov i ljubav mog zivota.
A ja sam izgleda u svom ovom haousu postala zavisna od njega i njegovih ociju.

Plus dobicemo devojcicu. Samo da joj ne da moje ime. Samo da joj ne da moje ime.
Da ce joj ako ode. A cisto sumljam da ce otici sada kada je dobio sve sto zeli....

Iskocim iz fotelje tesko disajuci. Zgrabim vodu koju popijem.
Da nocne more se mogu ostvariti. Mogu kada si prokleta ko ja.