"40"-Završena✔️

"Prolog"

Rubi

"Mama ustaj!"

Bože zašto se ovo dete od ranog jutra dere? Zar ne mogu da imam ni mrvu mira ujutru? Da i kad ne moram da radim, ostanem da spavam i izležavam se? A ne, Ava mora i to da mi usere.

"Odlazi sotono."

"Trebaju mi pare. Idem kod tate na vikend."

Prebacim prekrivač preko glave i pravim se da spavam. Možda će otići.

"Ava dušo pa pusti je nek odmara."

Tako je mama, reci joj.

"Bako, već kasnim. Imaš li ti nešto love?"

"Naravno, samo polako, stišaj se. Henri neće pobeći nigde."

"Da, da, dobro. Hvala ti, srce si i reci ovoj muljatorki da ću se javiti večeras."

"Volim te Ava."

Ipak ne izdržim već viknem. Godinama isti obrazac a ja opet osetim hladnoću kad god ode kod oca.

"Ćao mama."

.....................

Volim nedeljno jutro koje i nije jutro. Nakon Avinog odlaska vratila sam se spavanju i da me mama nije probudila...uh... Sad sedim i njušim kafu dok mama priča šta će spremati za ručak.

"Polako ženo, samo smo nas dve."

"Ali trebamo i mi da jedemo."

Nakon tatine smrti i mog razvoda od Henrija bilo je potpuno normalno da počnemo zajedno da živimo. Sad u ovom stanu žive 4 generacije, tri žene i jedna mačka.

"Ti nisi dobra za moju liniju."

"A ti previše brineš o tome. Rubi, hajd vodila si računa dok si bila devojka i razumem sve to ali sad... Dušo, radiš nekad i po 15 sati dnevno moraš jesti. Nije zdravo biti gladan. Da jeste ljudi u svetu ne bi umirali od gladi kao od bolesti."

"Daj bre mama, nemoj mi ubiti nedelju od ranog jutra."

"Ranog? O luda si, uskoro će se ovaj ručak zvati večera."

Pa neka se zove kako hoće. Osim mame i ćerke nemam nikog. Nikom ne polažem račune. Godine prolaze a ja sam u nekom šablonu. Jedno te isto godinama.
Dok je mama čuvala Avu završila sam fakultet, Henri je odavno već izašao iz mog života jer smo shvatili da Bože, osim nje, mi nemamo ništa zajedničko. U nekim momentima pitali smo se i zašto smo se dođavola venčali?
Nakon toga učila sam pa nisam preterano ni izlazila. Zato sad moje najbolje drugarice pokušavaju da me vrate u sedlo. Ma kako da ne?

"Hej, hej Rubika!"

"Ajla"

"Šta se radi? Mala nije tu znači spremna si?"

"Za šta?"

Pogledam u kalendar i nemam ništa obeleženo. Šta ću, ja sam osoba koja više zapisuje nego što pamti.

"O my God! Jesi li upravo pitala? Generalna proba!!"

"Ne sećam se da imamo nešto zakazano."

"Zato što ti uopšte ne slušaš. Nisi prisutna! Izlazimo večeras, pripremamo se za veliki dan."

Skrenem pogled na drugi datum zaokružen crvenim flomasterom sa srcima i smajlijima. O ne.

"Neću. Nema šanse. Već sam rekla. Nije to ništa. Nikakav poseban dan..."

"Ali jeste! Svake godine nas zavrneš, te dežurna si, te mala ima boginje, te Greta ima pritisak, te Henri jede govna da izvineš... Sad zato nadoknađujemo."

Bojala sam se ovog. Pa ja i ne volim rođendane...ni poklone...ni ljubljenje...ni gužvu... A sad...

"Budi spremna u 7."

Prekine vezu i ja pogledam kalendar. Jebem ti, ma kad su prošle ovolike godine?

*40*

***********

*S obzirom da mi je danas baš taj jubilarni rođendan, došla sam na ideju da opišem neke događaje i situacije. Mnogo toga u ovoj priči je istina, takođe dosta toga je i moja mašta. U svakom slučaju, jedna kratka priča puna humora ali i realnosti.
Biće postavljena cela priča.

Za Vas od mene🍀 hvala što ste uvek tu.