Perfect love

16: Bićeš dobro

  Sutradan sam se probudila u Suginom zagrljaju. Ležao je i gledao me.

- Jutro lepotice. - rekao je uz osmeh i ostavio poljubac na mom čelu.

- Ti baš voliš da me gledaš dok spavam, zar ne? - upitam ga pospana.

- Slatka si dok spavaš. Kako da te ne gledam?

- Sumnjam da sam slatka jer izgledam kao zombi. Ali ajde da kažemo da sam slatka.

- Sviđa mi se kako razmišljaš. - ostavi mali poljubac na mojim usnama i brzo ustane.

- Šta? Mislio si da ću da te lupim jastukom?

- Da.

- Zašto bih?

- Pa možda zato što jedan zombi ovde neće da prizna da je sladak. - kaže veselo.

- Znači priznaješ da sam zombi.

- Ali sladak zombi. Ja ništa loše nisam rekao. I mislim da i ti to dobro znaš. - kaže uz široki osmeh.

- Odakle ti toliko optimizma čim otvoriš oči?

- Neko ovde prisutan se probudio pored mene, to mi je dovoljno za ceo dan optimizma.

  Ustala sam i uzela stvari sa stolice da se presvučem. Suga me je pogledao i okrenuo se. Okrenula sam mu leđa i u sledećem trenutku mi je na glavu palo nešto. Uzela sam to i videla da je to njegov duks.

- Zašto si me gađao ovime?

- To obuci. A ovo si nosila juče. Ako želiš, možeš da spakuješ stvari u kesu i da ih opereš kući. Ali ovo danas da nosiš nećeš. - rekao je i okrenuo se i ponovo me gađao odećom.

- I te trenerke ćeš da nosiš danas.

- Suga meni nije problem da nosim stvari koje sam nosila juče. To je i onako samo dok ne odem kući. - prišao mi je i navukao mi duks. Kapuljača mi je prekrila celo lice, a on mi je spustio i pogledao me.

- Ima da nosiš ovo. Nisam te pitao, ne priznajem "ne".

- Dobro, sad ćeš tako proći. - rekla sam i nasmešila se.

- Ne samo sad, nego svaki sledeći put.

- E sad, izgleda kao da nemam pravo na svoje izbore.

- Nisam to rekao. Ali nećeš nositi isto dva dana za redom.

- Dobro... Ali vratiću ti duks i trenerke.

- Ako ti je udobno u tome, zadrži slobodno. Obuci trenerke, ja idem u kuhinju. - rekao je i izašao. Obukla sam se i pogledala se u ogledalo. Odeća je bila par broja veća nego što ja obično nosim. Izgledala sam kao da sam obukla dva džaka, ali mi se ipak svidelo. Bile su to crne trenerke i crni duks sa džepom napred. Nisu imali nikakve šare. Samo crni pamuk.

- Tako udobno. - rekla sam sebi u bradu i zagrlila samu sebe. Njegov miris je bio svuda oko mene. Sedela sam tako u tišini i gubila se u mirisu njegove odeće. Tako prelep miris.

- Moram ga pitati koji je ovo miris. - otišla sam u kuhinju i videla njega kako radi nešto.

- Šta spremaš to?

- Kuvam kafu. Uskoro će ustati i ostali. Trebalo bi da im skuvam kafu kad sam već ustao ranije.

- Kako znaš da još niko nije ustao?

- Prosto je. Da je makar jedan ustao ovde bi već bio haos. Dobro, Džin ne bi napravio haos, on je u glavnom jedini koji se snalazi u kuhinji. I ja po nekad. Zapravo ja najmanje vremena provodim u kuhinji. Retko kad me vide u kuhinji. Ali kad me vide upisuju to kao crveno slovo u kalendaru.