Perfect love

3: Zbogom

  Šetala sam kejem do mesta gde smo se zadnji put sreli. Tu je trebalo da se nađemo. Išla sam tako, gledajući u svoje bele baletanke, pitajući se da li će se pojaviti. Podigla sam pogled i videla njega, naslonjenog na stub lampe. Izgledao je tako... Zanosno... Bože. I nakon godinu dana ja se gubim u tim očima.

- Stigla si. Mislio sam da nećeš doći.-rekao je milim glasom, sa blagim osmehom na usnama.

- Pa, tu sam.-ne mogu da verujem da mi krv juri u obraze na njegove reči.

- Lepo izgledaš. Nisam verovao da još uvek imaš tu haljinu. Izgledaš isto kao kada smo se upoznali.

- Hvala.-skrenula sam pogled tako da ne može videti moje lice, jer sam bila toliko crvena, što mi definitivno ne ide u prilog, jer smo raskinuli, a ja odlazim prekositra.

- Planirao sam da prvo prošetamo Kalemegdanom, a zatim odemo u neki kafićm. Naravno, ako tebi odgovara?-rekao je i počešao vrat.

- Naravno!-rekla sam i nasmejala se, zatvorenih očiju.

  Nastavili smo tako da šetamo jedno pored drugog do tvrđave. Zatim smo otišli na, nekada, naše omiljeno mesto. Mesto odakle se vidi ušće Save i Dunava. Zastali smo tu, a ja sam zatvorila oči i udahnula duboko. Ovo vraća sećanja. Bila sam rukama naslonjena na ogradu. On se naslonio na ogradu kraj mene. Oboje smo posmatrali ušće. Ovako je bilo i kada smo bili zajedno. Samo smo tako stajali, ćutali i posmatrali taj predivan prizor. U razgovoru i šetnji nam je prošlo oko 2 sata. Odjednom se okrenuo ka meni.

- Da li želiš da odemo do parka? Možemo se vratiti ovde kasnije.

- Bilo bi lepo. Odavno nisam išla u park. Bilo je dosta posla.

  Tako smo otišli u park. Šalili smo se, smejali se, a naši su glasovi odzvanjali parkom. Bili smo kao neka mala deca. Bilo je oko 7h kada smo otišli u jedan kafić. Naručili smo naše omiljeno. Ja sok od maline, on schweppes tonic water. Pričali smo i šalili se, a onda smo se opet zaputili ka tvrđavi i divnom pogledu na ušće.

  Bilo je 9h kada smo stigli. Sunce je zalazilo, a zvezde su se jedna za drugom pojavljivale na nebu. Ja sam se opet naslonila na ogradu i udisala duboko. Sve je bilo mirno. Tišinu je razbijao po koji glas iza nas, i buka saobraćaja na ulicama glavnog grada. Oko nas je vladala tišina koju niko od nas dvoje nije želeo da prekine. Međutim, Saša je progovorio, uništavajući privremeni mir u meni.

- Zašto odlaziš?-tuga u glasu je bila očigledna.

- Uvek sam želela da odem u Koreju. Ne znam zašto, ali nešto me je uvek vuklo tamo. Sada imam priliku da odem, vidim drigačiji život. Saznam nešto novo. Uživam.

- Ti makar imaš snove. Ja to nemam odavno.

- Zašto tako pričaš? Svako ima neki san.

- Moj je san bio da se oženim tobom, da osnujemo porodicu zajedno. Međutim, sam sam kriv za naš kraj. Ne mogu i ne želim da poreknem da sam kriv, jer jesam. Ali nikada neću sebi oprostiti što sam ti slomio srce.

- Saša...-nisam stigla ništa da kažem, jer je svoje usne spoio sa mojima. Bio je to poljubac koji nisam mogla uzvratiti, ali sam očajnički želela da mogu. Ali, nismo bili zajedno. Nije bilo isto. To nismo bili mi! Odgurnula sam ga blago i dala mu do znanja da stane.

- Saša, nemoj. Ovo je pogrešno. Ne mogu te lagati i davati lažne nade. Zato, molim te, presrani.

- Oprosti. Ja... Nisam mogao izdržati.
- Moram da idem. Drago mi je da smo se videli. Zbogom, Saša.

- Takođe. Zbogom, Tara.

  Okrenula sam mu leđa i pošla ka stanu.

Timeskip