Perfect love

4: Dobrodošla u Seul

Tara POV

Južna Koreja - Seul 19:00

  Nakon par sati letenja, osetila sam čvrsto tlo pod nogama.

- Lepa moja zemljica- kažem a znam da ću leteti avionom ponovo.

  Krenula sam ka izlazu aerodroma i prvim taksijem se odvezla do hotela u kome sam rezervisala smeštaj pre nego što sam krenula.

  Dok sam išla ka hotelu, kroz prozor taksija sam posmatrala taj prelepi grad, obasjan bezbrojnim lampama i svetlećim znakovima lokala i radlji.

- Ovaj grad je predivan- kažem onako, za sebe.

- Da, i ja sam tako mislio kada sam stigao ovde.- nije me začudilo to što je vozač prokomentarisao nešto, već činjenica da je govorio srpski.

- Vi govorite srpski?- upitala sam u neverici.

- Da, to mi je maternji jezik. Ali molim Vas, nemojte mi persirati. Rekao bih da sam Vaših godina.

- Pa onda nemojte ni Vi meni. Pređimo na "ti", ako je to u redu.

- Što se mene tiče, vrlo rado. Za početak, kako se zoveš?- upitao me je sa osmehom. Verujem da je srećan što upoznaje nekoga ko je kao i on iz Srbije ili makar Balkana.

- Ja sam Tara Gojkovoć.

- Drago mi je Tara. Ja sam Kosta Rajković.

- Drago mi je Kosta.- kazem i osmeh mi se pojavi na licu.

- Prvo, hotel u kojem si rezervisala sobu ima vrhunsku uslugu, u to sam se i sam uverio. A drugo, do tog hotela imamo još  pola sata voznje.

- Divno, imamo još vremena da razgovaramo. Verujem da se slažeš sa mnom da je jako prijatno imati nekoga iz svoje države u inostranstvu.

- I veruj mi, ne grešiš u tome.- osmehnuo se, i to jako lepo ako smem da primetim.

- Ako smem da pitam, koji je razlog tvog dolaska?

- Planiram da ovde nastavim svoj posao koji sam započela u Srbiji.

- A taj posao je?
- Poslastičar- kažem na šta se on nasmeje.

- Sada mi veruj na reč. Nisi mogla da nađeš bolji posao. Ljudi ovde obožavaju slatkiše. A ja znam jedan lokal koji je na prodaju, ali gazda je jako dobro zarađivao u tom lokalu, pa je rešio da kupi neki veći. Veruj mi, kada budeš videla lokal, sve će ti biti jasno- govorio je sa toliko hvale o tom lokalu, da je u meni jednostavno gorela želja da vidim taj lokal.

- Da li bi mogao da mi pokažeš taj lokal?- upitam iščekujući njegov odgovor.

- Naravno. Za malo da zaboravim, izvoli- rekao je i pružio mi papirić.

- Moj broj. Nazovi me kada budeš želela da vidiš lokal ili nešto drugo. Mogu ti pokazati ceo grad ako želiš. Šefu uvek mogu tražiti slobodnu nedelju. Od kako radim ovde, imao sam toliko slobodnih nedelja, a ja ni jednu nisam iskoristio. Radoholičar sam u neku ruku. Kad većina ode na odmor, ja i još neke kolege ostajemo da radimo, zato dobijemo i povišicu kada su ostali na odmoru, kao nagradu za vredan rad.

- To zvuči jako lepo. Izgleda da vam je šef jako dobar- kažem i setim se kolega u Srbiju.

- Šef je duša od čoveka. Jako je obziran i shvata kada imamo neke probleme u radu. Prošao je kroz sve što i mi, tako da nam ne pravi probleme.

- Dok sam vodila poslastičarnicu u Srbiji, mislim da sam bila dobar šef i kolega onoliko koliko sam mogla. Kolege su me stalno hvalile i dosta smo se šalili na svačiji račun. Bilo nam je zabavno. Nadam se svima.

- Možeš to da gledaš na više strana, ali nadam se da su svi mislili na dobre stvari. Nije svaki radnik sklon lepom mišljenju o šefu, koliko god taj šef bio dobar. Nego, pređimo na nešto veselije.

  Klimnula sam glavom, a Kosta je počeo priču o jednoj šali na poslu. Bilo je jako smešno. I tako nam je preostali put do hotela protekao u smehu.

- Pa, stigli smo- rekao je te izašao iz auta, zaobišao isti i otvorio mi vrata, a zatim moj prtljag izneo iz auta.

- Pomoćiću ti da odneseš prtljag do sobe.

- Hvala ti na tome, Kosta.

  Vratari su nam otvorili vrata, a ja sam odmah krenula ka recepciji, uzela ključ sobe i krenula ka liftu, a Kosta me je pratio u stopu. Moja soba bila je pod brojem 602, na šestom spratu. Lift se zaustavio na broju 6, te smo Kosta i ja krenuli ka sobi čim su se vrata lifta otvorila. Došavši pred vrata sa crnim brojevima 602 na pozlaćenoj elipsoidnoj pločici, otključala sam ista, a prizor je bio prelep. Kroz jedan ogroman prozor umesto zida, mogao se videti taj prelepi grad. Pogled na ta šarena svetla je naprosto oduzimao dah.

- Prelepo, zar ne?- iz misli me je tgao Kostin glas.

- Da. Ovaj pogled je predivan.

- Lep je i tokom dana- rekao je i pogledao u daljinu na trenutak, a zatim skrenuo pogled na mene.

- Ako ti nešto treba, slobodno me nazovi u bilo koje doba dana ili noći.

- Hvala ti na tome, ali čisto sumnjam da ću te zvati tokom noći. Nisam toliko bezobzirna da ljudima uskraćujem potreban san i odmor. - Na ovo smo se oboje nasmejali.

- Zabavna si. Sada idem da nastavim sa poslom. Nadam se tvom skorom pozivu. Ugodno ti veče želim.

- Takođe. Laku noć.

- Tebi možda jeste, ja ću se načekati da osetim jastuk pod glavom. U svakom slučaju, laku noć i tebi Tara.

  Jedno " vidimo se " je bilo poslednje što sam čula pre nego je zatvorio vrata.

  U sobi smo ostali samo moj prtljag, ja i predivan pogled na grad predamnom, koji je terao neke mračne misli iz moje glave.

- Hajde Tara. Jedino što sada želiš je da svoj prtljag odložiš kraj kreveta, istuširaš se i odeš na spavanje- kažem sama sebi i to i uradim.

  Kada sam legla na krevet, divna mekoća me je obavila. Miris posteljine i mekoća dušeka i jastuka su me podsetili na dom koji sam ostavila daleko za sobom. Nije prošao ni dan, a meni već nedostaje moj stari dom.

- Hajde Tara, proćiće i to.

  Sa tom pomisli u glavi sam utonula u dug, lep okrepljujući san bez snova.

Timeskip

  Probudila sam se i mislila da je sve od juče bio samo san. Ali, kada sam pogledala kroz ogroman prozor, i videla veliki grad koji vrvi od ljudi. Osmeh je prekrio moje lice. Obukla sam laganu haljinicu i sišla na doručak. Ukusna hrana i štapići su početak lepog dana. Zevršila sam sa doručkom i izašla napolje.
Sunčevi zraci, topao vazduh i lagani povetarac su me okružili. Gužva na ulicama, srećni ljudi koji šetaju i smeju se. Jednostavno je prelepo. Ovakva atmosfera je bila i u Beogradu, ali u manjoj meri. Zapamtila sam gde se nalazi hotel i krenula u istraživanje. Prvi plan, naći pogodan, jeftin stan za jednu osobu. Možda i dve, ko zna? Misli mi je prekinuo zvuk kočenja auta.

- Treba ti prevoz?

- Kosta!- kažek sva srećna.

- Hajde, ulazi.

  Ušla sam u kola, sela i vezala pojas, a onda je Kosta dodao gas.

- Gde si krenula?- biko je njegovo pitanje dok je pogled držao prikovan za put.

- Pa, krenula sam u potragu za stanom. Ili kućom. Nekom malom, dovoljnom za dve osobe, ili jednu.

- Pa mogu ti pokazati neke ako zeliš. I usput da vidiš likal.

- Slažem se.

  Krenuli smo put nekih od stanova i kuća, snešeći se raznim šalama.

____________________________________

  I evo mene nakon skoro dva meseca pauze čini mi se. Imala sam kreativnu blokadu i manjak ispiracije. Ali, evo ga, gotovo je! Nadam se da ce vam se svideti.

Volim vas❤️

Voe/com