Perfect love

8: Pozovi me

  Ustala sam i pogledala kroz prozor. Sunce je opet sijalo, a drveće u bašti se presijavalo na suncu. Obavila sam higijenu, obukla se i sišla do kihinje da sebi napravim kafu. Sela sam na kauč u dnevnoj sobi, kao po običaju, i uzela da čitam knjigu. Čitala sam je neko vreme a onda mi je na pamet palo nešto što odavno nisam uradila. Obećala sam sestri da ću je pozvati čim stignem. Ali sam bila previše zauzeta. Rešila sam da je sada pozovem. Pozvala sam je na video call. Želela sam da je vidim. Zvonilo je neko vreme a onda se javila. Nakon dužeg vremena sam videla lice svoje sestre.

- TARA! Ljudi, Tara je- rekla je i pogledala ka nekome. Okrenula je telefon i videla sam lica svojih starih kolega i nekih novih ljudi.

- Zdravo!- povikali su i mahnuli.

- Zdravo i vama - kažem sva srećna što ih vidim.

- Šta ti bi odjednom da pozoveš? - upitala me je Jela osmehujući se.

- Pa rekla sam ti da ću te pozvati. Samo što ranije to nije bilo moguće. Bila sam jako zauzeta. Prvo obilazak celog grada u potrazi za stanom i lokalom, a veruj mi, grad je ogroman. Kad sam našla lokal i kuću, usledilo je renoviranje. Pa onda zapošljavanje. A onda je poslastičarnica počela da radi i samim tim i mnogo mušterija i nije bilo vremena nizašta. I uz sve to, i učenje korejskog. Naučila sam ga. Ali jošuvek postoje reči koje ne znam. - sve sam to rekla u jednom dahu.

- Polako luda ženo. Ne brzaj.

- Dobro neću.

- Nego, hoćeš li mi pokazati kuću? - upitala je.

- Naravno. Imamo dovoljno vremena dok ne odem na posao.

  Tako sam obišla celu kuću i sve uporedo objašnjavala. Nekon obilaska sopstvene kuće, vratila sam se do dnevne sobe i ponovo zauzela mesto na kauču.

- Kuća je prelepa. I ne mogu da verujem da imaš i bazen. Svaka ti čast Tara.

- Hvala Jelo. Volela bih kada bi mogla da dođeš ovde. Onda bih te upoznala i sa gradom.

- Nego, ko ti je pomogao u učenju korejskog? - upitala je zainteresovano.

- To ti nisam rekla. Kada sam došla, upoznala sam jednog taksistu. Srbin je i radi kao taksista već par godina ovde u Seulu - kažem a Jela poče da se smeška.

- A kako se zove taj momak? - uputa me i pogleda zabavljeno.

- Kosta Rajković - kažem i pogledam ka vratima.

- Mi o vuku - kažem i osmehnem se.

- Pričala si sa nekime o meni? - upita Kosta i osmehnu se.

- Jesam. Diđi sedi - rekla sam i potapšala rukom mesto na kauču poded mene. Seo je i pogledao me. Okrenula sam telefon tako da smo se videli i Kosta i ja.

- Jelo, ovo je Kosta, moj prijatelj. Kosta, ovo je Jela, moja mlađa sestra - kažem uz osmeh.

- Drago mi je Kosta.- rekla je Jela ne skidajući osmeh sa lica.

- Takođe.- uzvratio je Kosta.

- Jelo, pričala bih ja još sa tobom, ali moram na posao. Vidimo se.

- Vidimo se seko - rekla je i poslale smo poljubac jedna drugoj. Prekinula sam poziv i okrenula se ka Kosti.

- Nije te bilo par dana - rekla sam, uzela šolju od kafe, otišla u kuhinju i oprala je, a potom se vratila u dnevnu.

- Pa, zadnjih dana sam imao dosta posla.

- Razumem te. Hoćeš sa mnom do poslastičarnice?

- Mogao bih. Taman da uzmem nešto slatko.