Perfect love

1: Planiranje

Tara POV

  Ustajem iz kreveta, odlazim do kupatila, obavljam higijenu i sedam za sto. Živim sama već 6 godina. Ovaj sam stan dobila od mojih roditelja, kao poklon za moj 18-ti rođendan. Nije veliki, taman da zadovolji potrebe jedne osobe. Kupatilo, spavaća soba, dnevni boravak, kuhilja i trpezarija u sklopu iste. Dnevni boravak i kuhinju deli šank za kojim se nalaze 3 visoke barske stolice. Ukratko, stan je divan. Ali ja ipak planiram da ga napustim.

  Naime, planiram da odputujem negde. U inostranstvo. Možda čak i na drugi kontinent. Zadnjih 6 godina drzim poslastčarnicu koja je dobro zarađivala. Od tog zarađenog novca sam plaćala račune, radnike i sve ostalo, pa čak mi je i ostajalo još novca. Taj sam novac skupljala i skupljala, ne znajući šta da radim sa istim. Nisam ga htela potrošiti na gluposti. Štedela sam ga iz razliga što će mi nekada trebati taj novac.

  Kada smo već kod putovanja, san mi je oduvek bio da odem u Koreju. Južnu Koreju, da budem precizna. Znam da je život tamo brz i da se mnogo radi. Ali meni to nikada nije bio problem. Uvek sam radila onoliko koliko je taj posao zahtevao od mene. Ali i kada sam ostajala prekovremeno i pravila kolače i torte po narudžbinama ili da bi bili spremni za naredni radni dan, radila sam to jer volim posao poslastičara. Za to sam se školovala, i završila faks gastronomije pre 2 godine. Znam taj posao u najsitniji detalj, tako da mi ne bi bio problem ako bih počela da držim privatne casove kulinarstva i poslastičarstva. Znam svašta da soremam, ali više volim slatkiše, tako da sam odabrala da budem poslastičar.

  Jela sam, oprala sudove, presvukla se, i krenula. Novi radni dan me čeka.

Timeskip

  Otključavam lokal i odlazim do dela za osoblje. Uzimam uniformu iz svog ormarića i presvlačim se. Da dobro ste pročitali. Ormarići. U ovoj poslastičarnici svako od radnika ima svoj ormarić.

  Presvukla sam se i bacila na posao. Posle malo vremena, došle su Tanja, Vesna, Dunja i Kaća.

- Dobro jutro, šefice! - Pozdravile su me sve četiri u glas.

- Dobro jutro i vama devojke. Nadam se da ste speremne i odmorne za danas.

- Naravno, šefice! Čim kročim ovde, odmah me obuzme neka vesela atmosfera i energija.-reče Tanja, sva nasmejana.

- Drago mi je da to čujem. Hajde sada, da radimo.

- Odmah, šefice!-ponovo sve četiri u glas.

  Radile smo tako, a za to vreme su stigli i ostali. Radili smo punom parom i, naravno, završili još jedan uspešan dan.

- Doviđenja, vidimo se sutra!- pozdravila sam svoje kolege.

- Doviđenja, šefice. Prijatan ostatak dana!- rekoše svi u glas.

- Takođe!

  Otišli su, a ja sam ostala da vidim šta je još od porudžbina ostalo za sutra. Kada sam i to proverila, otišla sam kući.

Timeskip

  Sedim na krevetu i držim laptop u krilu. Rešila sam da pogledam kolika je cena avionske karte od Beograda do Seula. Cena je bila prihvatljiva, s obzirom na moju ušteđevinu. Zatim sam pogledala cene hotelskog smeštaja. Cene su bile mnogo, mnogo veće nego u Beogradu, ali prihvatljive za moj budžet. Realno, imala sam mnogo ušteđenog novca. Dovoljno da kupim jednu veliku vilu. Od roditelja sam, naravno, mogla potražiti novac koliko god mi treba, jer, bili smo imućna porodica. Ali rad i smostalnost su bili nešto što me ispunjava. Ne volim da živim u senci svojih roditelja i dobijam sve što poželim. Uvek sam smatrala da to nešto treba da zaslužim. Stoga sam i otvorila poslastičarnicu i radila.