PRISILJEN (završena)

22. poglavlje

Masimo

Tog jutra Melina se sasvim opušteno spremala za posao, a meni se želudac prevrtao znajući da ću je malo kasnije ostaviti tamo gde neće moći da izbegne prokletog Rida Džonsona.
Bio sam napet i prilično neraspožen za priču. Kao nadureni klinac ćutke sam sedeo i pio kafu dok je ona jebeno lepršala po kući.
Koji joj je kurac?!

Delovala je tako opušteno, tako rasterećeno kao da je uopšte nije briga što me onaj prokleti poljubac i dalje izjeda do kostiju! Na momenat sam pomislio da me zajebava, a onda sam je malo bolje pogledao i shvatio nešto.
Promenila se. Opustila se nakon što mi se prvi put predala. Nije da sad sam sebi pripisujem zasluge, ali Melina se nakon što je bila moja neprestano smešila. I ne samo to. Nekako je bila drugačija, a opet bila je ista ona mala smeđooka za koju sam nekad govorio da je neću ni taknuti.
Sviđala mi se ta nova - stara Melina. Sviđalo mi se ono što osećam da izbija iz nje svaki put kada mi se približi. Sviđa mi se žena u koju sam je pretvorio. Iako možda još uvek nije bila potpuno oslobođena, težila je tome i to je bilo ono što sam osećao. Ta potreba se širila oko nje kao oblak napaljujućeg pafema, mamila me i ložila.

I dalje pokušavam, ali ne umem najjasnije da objasnim stanje u kom sam se tog jutra nalazio.
Još uvek sam bio besan i moja rešenost da se obračunam sa Ridom Dzonsonom nije ni za trenutak nestala, ali Melinina pojava se trenutno opasno igrala mojojm glavom i još pojedinim delovima tela.
Pobegao sam iz kuhinje u dnevnu sobu kako mi njeno jebozovno dupe u onoj haljinici ne bi bilo pred očima, ali džaba. Pokušao sam da gledam vesti. Samo sam se uzalud trudio, jer što se mene tiče, mogao je i jebeni smak sveta da se sprema, ja to ipak ne bih znao! Poraženo sam prevukao rukama preko lica svestan koliko me ubija.

- Jesi popio kafu?! - doviknula je iz kuhinje.
- Mhm... - bilo je sve što sam uspeo da izgovorim.

Čuo sam njene korake kako se približavaju. Dolazila je po šolju. Uvek je volela da sve sredi pre nego što krene na posao. A ja sam voleo tu njenu stranu, jer sam i sam bio picajzla kada su čistoća i urednost u pitanju.
Prišla je stočiću i pružila ruku da uzme šolju, a ja sam je uzeo za drugu ruku, onu koja mi je bila bliža.
Okrenula se i pogledala me verovatno čekajući da joj nešto kažem, ali ja nisam nameravao da pričam. Povukao sam je prema sebi i ona je poslušno stala između mojih nogu baš kao što sam i želeo.
Spustila je pogled prepun iščekivanja. Ja sam lagano krenuo da podižem svoj praveći putanju uz njeno telo i znam da ga je osetila od početka do kraja. Kada sam napokon stigao do njenog lica i kada su nam se pogledi sreli već je teško disala.
Tako je dobro reagovala na mene! Znam da je iznutra umirala da je dodirnem i to me je samo dodatno ložilo.

Spustio sam ruku na njenu nogu negde iznad kolena i osetio kako se momentalno naježila. Sasvim lagano premestio sam ruku do unutrašnje strane njene butine. Raširio sam prste kao da nameravam da je čvrsto stisnem, a umesto toga samo sam je lagano masirao palcem, pa krenuo da se penjem naviše.
Uzdah koji joj se oteo naveo me je da se samozadovoljno iskezim. Drugom rukom zadigao sam joj suknju i trougao od belog pamuka pojavio mi se pred očima. Ugrizao sam se za usnu i sam prilično uzbuđen.

- Masimo... - pobunila se kada sam je palcem protrljao preko tkanine.
- Šta je bilo, m? Ne sviđa ti se ovo? - pitao sam i pogledao je glumeći zabrinutost.
- Ne, sviđa mi se, ali... -
- Ali šta? -

Zavukao sam joj prste u gaćice. Zarežao sam čim sam osetio koliko je vlažna.

- Moram na posao. Veronika će... - stenjala je pokušavajući da objasni.
- Šta će Veronika? - nastavio sam sa pitanjima dok sam je i dalje trljao .
- Pitaće se gde sam... Zakasniću. -
- Možeš slobodno... - započeo sam, pa sam zastao.
- Šta? -  prodahtala je.
- Da joj kažeš da smo se tucali. - odgovorio sam, pa gurnuo dva prsta u nju.