PRISILJEN (završena)

28. poglavlje

Masimo

Rađanje novog dana.
Toliko sam puta u životu svedočio svitanju radeći najrazličitije stvari. Neke sam već odavno zaboravio, nekih zaboravim da se setim, a neke su još uvek tu. Postoje u mom sećanju kao zrnca prašine u vazduhu. Možda će zauvek tako i ostati, a možda će i njih godine i zaborav oduvati. Ne znam. Nije ni važno iako su neki od tih događaja bili prilično lepi, a drugi tako prokleto ružni.
Bilo je dana kada sam živeo sto na sat i kada sam spajao dan i noć i onda ponovo dan. Nekad je to bilo neophodno zbog posla, a nekad je zadovoljstvo bilo u pitanju.
Dok su se po nebu prosipale najrazličitije nijanse ružičaste, narandžaste i plave, u vreme kada se pošten svet tek budio ja sam radio i jurio, pio i ludovao, jebao i ubijao.
I opet, sva ta jutra tako su nevažna i bleda u mojoj glavi. Lica i imena su se stopila, izmešala i pretvorila u izmaglicu istu kao što je ova što se upravo diže sa tla.

Život se nastavio. Dolazila su neka nova jutra. Neka sam presapavao, a druga dočekivao budan.
Ali svako od tih jutara bilo je samo jedno u nizu, a niz je bio trideset i kusur godina dugačak da bi me doveo do ovog, baš ovog momenta kad se sunce još uvek sanjivo proteže na istoku, a ja sedim na zadnjem sedištu držeći svoju usnulu ženu u rukama. Grad je pust dok se vozimo prema mojoj zgradi, a tišina mi daje lažan osećaj da smo Melina i ja sami.

To jutro... To jedno jedino jutro u moru drugih jutara bilo je ono koje sam sa sigurnošću znao da neću zaboraviti dok sam živ.
I taj osećaj... Taj prokleto blaženi osećaj koji me je prožeo kada se Melina napokon našla u kojim rukama. Sve to ostaće urezano u moje sećanje čak i onda kada preko svega drugog bude pala fina prašina starosti i zaborava. Jedino će ovo ostati čisto i netaknuto.

Stisnuo sam Melinu čvršće uz sebe i po ko zna koji put joj spustio poljubac u mokru kosu.
Nisam hteo da je odvedem u bolnicu. Tamo bi je odvojili od mene. Nakljukali bi je lekovima i ostavili bi je samu. Nisam mogao da je ostavim. Nisam mogao ponovo da je izneverim.
Lekar nas je već čekao pred zgradom. On će se pobrinuti za Melinu.

To što je zbog mene preživela pakao nikad neću moći sebi da oprostim, a to što sam uspeo da je pronađem umanjivalo je moju krivicu tek toliko da mogu da živim sa njom.

Sa Melinine kose usne su mi skliznule na njeno čelo i istog momenta sam shvatio da ona gori od temperature.
Ponovo onaj nepodnošljivi osećaj straha. Znam da u današnje vreme ljudi ne umiru od temperature, ali to me nije sprečilo pomislim kako bi se mojoj Melini baš to moglo desiti.
Jer, budimo realni, njoj se i dešavaju stvari koje se drugim ljudima retko kad dešavaju počevši od toga da je rođeni otac hteo da je proda.

- Požuri. - naredio sam momku za volanom.

Klimnuo je glavom kada su nam se pogledi sreli u retrovizoru.
Osetio sam da je dao gas, ali to je bilo nedovoljno.

- Hoću da letiš, jebote! - dreknuo sam osećajući Melininu usijanu kožu uz svoju.

Ponovo ništa nije rekao, ali me nije ni pogledao. Samo je uradio ono što sam od njega zatražio. Vozio je onako kako bih verovatno i ja vozio da sam bio za volanom i to me je koliko toliko umirilo.

Čudno je kako nisam bio svestan da se tamo odakle su nas pokupili i dalje vodio pravi mali rat. Naši ljudi su lovili Anđelove ljude koji su bili poslati da love Melinu, a Domeniko je imao sve vreme sveta da da oduška sadisti u sebi i iživljava se na Anđelu na najrazličitije načine.
Ne znam kako, ali kao da je unutrašnost automobila bila nekakav mehur koji je usisao Melinu i mene i iz kog nisam želeo da izađem.
Znam da joj je bilo loše i da joj je bio potreban doktor i danonoćna nega, ali bio sam spreman da samo sedim tu i držim je u rukama do beskonačnosti.

Međutim, s obzirom na to kako je momak za volanom vozio, stigli smo jako brzo do naše zgrade. Ponudio se da mi pomogne i preuzme Melinu kako bih ja lakše izašao iz auta, ali pogled koji sam mu uputio bio je dovoljan da ustukne i povuče se itekako shvatajući neizgovorenu poruku.